Dođavola, ne moraš postati najbolja verzija sebe!

Naravno, nema ničeg lošeg u tome želeti i stremiti ka biti bolja verzija sebe. Ako ta bolja verzija podrazumeva da smo zaista srećniji, ispunjeniji, uspešniji, u miru sa sobom i slično. Kada radimo na prevazilaženju onoga što nas sprečava da idemo putem koji biramo, svakako sebi činimo dobro i u tom smislu, odlična je ideja raditi na postajanju bolje verzije samog sebe.

Međutim, postoji tu par začkoljica koje, ako se ne uzmu u obzir, od stremljenja naprave tiraniju. A ako imamo u vidu da je danas moderno biti pozitivan, pokazivati samo svoje jake strane, nasmejane fotografije i priče o uspehu, kuda nas onda vodi ovakav upgrade samog sebe? U tom kontekstu, mora se biti uspešan i srećan. To nije težnja, već tiranija. Inače, šta? Ne zaslužujemo sreću? Manje smo vredna ljudska bića?

Foto: Pixabay
 

Ovako postavljene stvari negiraju važne aspekte života svakog od nas, a to su sve one negativne stvari kojima se povremeno prepuštamo: negativne i neprijatne emocije, prisećanja na neuspehe i greške, bolna iskustva, (samo)destruktivna ponašanja… Oni, kao takvi, nemaju svoje mesto u navali fatalističkog pozitivizma koji kaže da se imamo vladati isključivo u pravcu postajanja boljom verzijom sebe.

Taj zahtev uopšte ne mora biti ni apsolutistički, da bi bio opasan. On to može biti i u značajno blažoj formi. Kako? Ako svoju pažnju usmeravamo ka tome da moramo da postanemo bolja verzija sebe, mi svoje samopouzdanje i samopoštovanje možemo zasnivati na tom našem budućem ja, koje još uvek ne postoji. I ne samo to, ako samo kao najbolja verzija sebe zaslužujemo ljubav i sreću, šta je onda sa sadašnjim ja, koje zna da može da bude bolje? Gde su potrebe i želje tog sadašnjeg ja, gde je prihvatanje njega takvog kakav jeste? Da li je sve podređenom tom ja koje ne postoji, koje je samo naša optimistička projekcija budućnosti?

Najzad, šta ako ne uspem da postanem bolja verzija sebe nego što sam sad? Šta onda? Ja sam promašeno ljudsko biće? Ne zaslužujem sreću i ljubav; oni su samo za one koji ne posustaju na putu od postanka boljom verzijom sebe?

Kako svi ovi zahtevi deluju ljudima koji se svakodnevno bore sa anksioznošću? Ili depresijom? A posebno zato što se većina nas tokom života susretne sa takvim emocijama i stanjima. Koliko nehumano može biti reći osobi koja se bori za svoj život da mora da postane bolja verzija sebe? Mislite da ona ne želi da postane bolja verzija sebe, ako to podrazumeva da joj bude bolje i da se iščupa iz kandži svog stanja?

To su sve razlozi zašto zahtev da moramo da budemo bolja verzija sebe može da bude opasan. Nije ga pametno posmatrati van konteksta. Ako volite da trčite, pa danas pretrčite četiri, a sledeće nedelje pet kilometara, onda odlično, bravo! Upravo ste postali bolja verzija sebe u kontekstu trčanja, fizičke spreme, istrajnosti, snage i slično. Ali, to ne znači da niste voljivi i vredni i danas, kad možda jedva pretrčite tri. Ili ne pretrčite nijedan.

Foto: Pixabay
 

Svi ti zahtevi koji se stavljaju pred nas od strane spoljašnje sredine nam mogu fokus pomeriti na budućnost, navesti nas da mislimo da samo te unapređene verzije nas samih zaslužuju da im se dešavaju lepe stvari. A činjenica je da smo za neke stvari već sada sasvim dobri, za neke smo odlični; u nekima smo lošiji, za druge beznadežni. Pa sve to puta pedeset, za svakog od nas. Jer, ne definiše nas jedna stvar u kojoj smo izvrsni, niti jedna stvar u kojoj smo loši. Sve to nas čini onime što jesmo – pogrešivim ljudskim bićima, koja imaju sposobnost da uče iz svog iskustva.

Zato je sjajno kad pred sobom imamo cilj i želju da sutra pobedimo današnjeg sebe. Ali ma koliko taj današnji mogao, a možda i zasluživao da bude pobeđen od strane sutrašnjeg, to ne znači da on danas – baš takav kakav je – ne zaslužuje da ga prihvatimo i volimo onakvim kakav jeste. Bezuslovno, čak i ako sutra ne postane to što danas želi. Jer to danas je sve što sigurno imamo, a sutra je neizvesno pojednako koliko i ta naša bolja verzija sebe.