Ideja Prvog srpskog društva za disleksiju – „Ja znam šta je disleksija”, izabrana je ovih dana za jednu od 15 „stvarno važnih ideja” Fondacije Ana i Vlade Divac, zajedno sa vrednostima kao što su ljubav, prijateljstvo, osmeh, optimizam, sloboda…
– Ove godine smo po drugi put obeležili evropske dane svesti o disleksiji i shvatili da je Srbija besvesna kada je ova tema u pitanju i da sedam dana godišnje nije dovoljno. Zato smo rešili da svakog meseca u beogradskoj Kancelariji za mlade širimo svest o ovoj teškoći u učenju koja pogađa do 10 odsto dece u Srbiji – kaže Gordana Babić-Cvetković, predsednica PSDD.
Ona kaže da je za razliku od zemalja u okruženju, u Srbiji malo literature na ovu temu, a u zakonima nema ni „d” od disleksije. Mi smo takođe jedna od retkih zemalja u regionu koja nije potpisala novu „Konvenciju Ujedinjenih nacija o ljudskimpravima osoba s teškoćama čitanja i pisanja”(2002), u kojoj postoji čitavo poglavlje o disleksiji.
Babić-Cvetković se upravo vratila sa proslave 20 godina postojanja hrvatskog udruženja za disleksiju i kaže da je tamo sve vrlo precizno regulisano zakonom. Oni su „slepilo za slova”, sindrom opisan u literaturi pre 116 godina, odavno prepoznali među svojom decom i počeli da ima pomažu u kući i u školi. Srbija je s druge strane, slepa za probleme ove dece.
– Treba početi od orijentacione liste teškoća, koju imaju skoro svi u regionu, samo je mi nemamo. Mi u Srbiji disleksiju svrstavamo u sve i svašta, ne znamo da li je to teškoća, poremećaj, smetnja ili čak invaliditet, a kada pojam nije definisan kako treba, nijedan roditelj, odnosno dete ne može da ostvari svoja prava – objašnjava Gordana, koja je i sama prošla kroz višegodišnji hod po mukama zbog svog deteta, koje je sada maturant srednje škole.
Sagovornica pokazuje „Orijentacijsku listu vrsta i stupnjeva teškoća u razvoju” kolega iz Hrvatske, u kojoj se navodi osam vrsta teškoća, od oštećenja vida i sluha do telesnog invaliditeta, a u specifične teškoće u učenju nabrajaju se disleksija (čitanje), disgrafija (pisanje) i diskalkulacija (računanje).
– Kod nas je trenutno takva situacija da potvrdu o disleksiji izdaje Ministarstvo zdravlja, dete je u nadležnosti Ministarstva prosvete, a roditelji se kada tuže profesora obraćaju Ministarstvu pravde. Roditelji se gube u tom paklenom trouglu i najčešće kriju disleksiju dokle god je to moguće. Retko se obraćaju inspektorima, jer oni često ne razumeju problem, a strahuju da će učiteljica da se sveti detetu ukoliko se ukaže na propust ili potrebu da se sa nekim đakom radi drugačije – objašnjava Gordana Babić-Cvetković.
Po njenim rečima, za Srbiju bi bilo najbolje da se poveća nadležnost školskih uprava i da bude veća naredbodavna moć Ministarstva prosvete prema školi. Komisije bi uradile psihološko-pedagoški profil deteta i dale instrukcije školi kako da se postupa sa detetom.
– Samo uz pomoć ovakvih komisija, Grčka je u kratkom roku rešila problem. Nema potrebe da se roditelj „pesniči” po školi: kada komisija izda instrukcije, čik da škola ne posluša – kaže sagovornica.
Ona objašnjava da je disleksija posebna edukacijska potreba koja se ne vidi, a da se takva deca najčešće prepoznaju po tome što na kontrolnim zadacima dobijaju jedinice, a usmeno petice, što kasne sa prepisivanjem sa table, ponekad prave inverziju slova i i brojeva, imaju problema sa vezivanjem pertli i određivanjem strana sveta. Iako često najviših intelektualnih sposobnosti, ovu decu u školi smatraju glupom, lenjom, razmaženom…
Komentari (0)