Dijabetes melitus (šećerna bolest) je najčešće endokrino – metaboličko oboljenje detinjstva, bolest koja postaje sve češća u većini zemalja. Ova hronična, ozbiljna bolest, često se komplikuje akutnim poremećajima.
O dijabetes melitusu govori se kao o sindromu, složenoj grupi poremećaja sa zajedničkim obeležjem: povećanim vrednostima glikoze (šećera) u krvi usled neodgovarajućeg dejstva hormona zadnjeg dela gušterače – insulina.
što je nedostatak insulina značajniji to je porast glikoze u krvi više izražen, kao i žestina pratećih metaboličkih poremećaja.
Najveći broj dece i adolescenata, 95 odsto od insulin zavisnog tipa dijabetesa ili tipa I koji se karakteriše potpunim nedostatkom insulina, te je davaanje injekcija insulina neophodno da bi se sačuvao život obolelog.
Lečenja dijabetesa je kompleksno, jer se primenjuje više terapijskih postupaka, zatim individualno odnosno podešeno za svakog bolesnika, i što je veoma važno, doživotno, jer je i samo bolest takvog – hroničnog karaktera.
Osnovni ciljevi lečenja su otklanjanje simptoma i znakova šećerne bolesti uz osećaj punog zdravlja i očuvanja psihofizičke sposobnosti posebno kod dece u rastu i razvoju.
Program obuke majke ili oba roditelja isto je toliko važan kao i medicinska pomoć detetu, u koju se sada ne bismo upuštali. Proces edukacije je dugotrajan, progresivan i potrebno ga je često obnavljati tokom celog dugogodišnjeg staranja o bolesnom detetu.
Prirodna reakcija roditelja kada otkriju da se njihovo dete rezbolelo od dijabetesa jesu šok i nerecica, a zatim strah, tuga, neizvesnost, briga za budućnost svog potomka.
Za veoma kratko vreme, nepripremljeni roditelji treba da nauče mnogo stvari u vezi s dijabetesom i da svoje početno i neveliko iskustvo i znanje prenesu detetu. Detetu s dijabetesom je svakako potrebno.
Neophodno je da mu odrasla osoba, moćnija, sposobnija, s razvijenom svešću o odgovornosti, pomogne da na pravi način uzima terapiju, pridržava se propisanog režima ishrane, redovno kontroliše svoje zdravstveno stanje.
Ovim roditeljima svakako treba odati priznanje za ono što čine. Kao i njihova deca suočeni su s mnogo više zahteva, zadataka i problema od prosečnih ljudi.
Postoji stalna potreba da se više posvete svom detetu. Ipak, nije lako naći pravu meru. Nikako se ne podrazumeva da roditelj treba da zanemari svoj život, da odustane od brige o samome sebi, da se odrekne sopstvenih ambicija.
Činjenica je da nije lako uklopiti sve obaveze, ali pitanje je koliko će se dobra učiniti detetu ukoliko se posao napusti, a kroz mrzovoljnost i nezadovoljstvo mu se svakodnevno pokazuje da se zbog njega žrtvujemo.
Značajna je i preporuka stručnjaka, da cela porodica prilagodi svoju ishranu detetu. Ipak, dete neće imati potpunu korist od samog čina ukoliko se stalno oseća da zbog njega svi ostali pate.
Ovo treba da se uradi pažljivo i bez prebacivanja i gunđanja. Cilj je da detetu pokažemo da je i ovakvo njegovo stanje normalnost, da je moguće dobro živeti s dijabetesom i kako neko reče "da je moguće i s lošim kartama odigrati dobru partiju".
Roditelji treba da su uz dete, a ne da rade stvari umesto njega. Često lekari, koji se bave problematikom dijabetesa, primećuju da višše od mlade osobe (adolescenata) viđaju njene roditelje, koji pribavljaju recepte, raznaopravdanja…
Dobre namere, sažaljenje, osećaj krivice, nikako nisu opravdanja da se detetu čine razni ustupci i dozvoli mu se da manipuliše bolešću.
Nije teško zaključiti da prezaštićeno dete, koje izbegava da završi svoje obaveze neće naučiti šta znači biti odgovoran za sebe, sopstveni život i zdravlje, kako se boriti sa zahtevima svakodnevice, koji sa sobom, svojim promenama, mogu da nose nove probleme, ali i mogućnosti.
Komentari (0)