Ljudi nisu u stanju da se otrgnu potrebi da jedu u trenutku kada su zaista siti, jer se za to potrudila prehrambena industrija, tvrdi David Kesler, nekadašnji direktor američke Nacionalne uprave za kontrolu hrane i lekova, koji je sedam godina proveo istražujući šta konkretno ljude tera da se prejedaju.
Po njegovom mišljenju, hrana puna masnoća, šećera i soli stimuliše mozak na oslobađanje dopamina, koji stvara osećaj prijatnosti. Zato, pri samoj pomisli na hranu veoma brzo se javlja želja, bez obzira na stepen gladi, što vodi ka zavisnosti.
To najbolje pokazuje primer onih osoba koje po prirodi nisu “izelice”. Masnoće, šećeri i so, zapravo, menjaju hemijsku strukturu mozga i pokreću “kondicionirano prežderavanje”.
“Dakle, umesto zadovoljavanja gladi, hrana se dizajnira tako da mami ljude da jedu više nego što im treba. Zbog oslobođenog dopamina stvara se poseban osećaj prijatnosti, zbog čega nismo u stanju da prekinemo sa jelom. Osim toga, uslovi za jelo postoje svuda, hranu smo, u osnovi, pretvorili u zabavu”, tvrdi David Kesler.
On smatra da dijete ne mogu biti delotvorne, jer se uspostavlja određeni “moždani krug” u kome ponašanje postaje kondicionirano, odnosno uvek spremno da pozitivno reaguje na određene sastojke hrane. Stoga, i ako se takva hrana u okviru dijete uskrati na mesec ili dva, posle povratka na stari režim ishrane, moždani krugovi kondicioniranja ponovo se aktiviraju, a epilog svega je vraćanje svih izgubljenih kilograma.
Da bi izašli iz ovog začaranog kruga, zavisnici od hrane moraju da promene pristup onome što ih tera da jedu. Svako ponaosob mora da uspostavi pravila u ponašanju prema hrani i otkrije šta mu odgovara. Stvar je više psihološke prirode, pa treba prekinuti “unutrašnji dijalog” na temu omiljene hrane i, zapravo, sprečiti aktiviranje moždanih stimulansa. Rešenje može da bude i promena jelovnika, uvođenje svežih namirnica, obroci iz manjih porcija, odnosno manjih tanjira, poručuje David Kesler.
Komentari (0)