Svi ponekad izgovorimo pogrešne reči u pogrešno vreme. Ipak, kada su deca u pitanju, moramo uvek imati na umu da su njihova osećanja tanana i da ih ne smemo povrediti. Ispadi roditelja, pogotovo ako se javljaju često, vređaju decu, ljute ih i zbunjuju. Upoznajte se sa najčešćim grešakama koje mame i tate čine i saznajte kako da postignete željeni cilj, a da pritom ne razljutite (i ne uvredite) svoje mezimče.
”Ostavi me na miru!”
Roditelj koji ne čezne za povremenom pauzom i odmorom može se uvrstiti u katergoriju nepostojećih! Najviše je onih koji su toliko okupirani obavezama da ponekad zaboravljaju da treba da ”napune baterije” da im se ne bi dogodilo da ”eksplodiraju”. Problem nastaje ako decu stalno odbijate time što im govorite da ste zauzeti i da vam ne dosađuju. Ako tako postupate, ona će s vremenom shvatiti da nema svrhe da vam se obraćaju.
Ukoliko uspostavite loš model ponašanja još dok su deca mala, velike su šanse da vam se ona neće obraćati i poveravati ni kada odrastu. Niko ne kaže da im morate posvetiti 100% svog vremena, već da treba da ih naviknete na to da ponekad morate i sami predahnuti i posvetiti se sebi. Dakle, naučite ih da postoji vreme za njih i vreme za vas. Kada osetite da vam je potreban tajmaut, nađite detetu neku zabavu, a vi za to vreme na miru obavite svoje poslove.
Ako ste nervozni ne ispoljavajte to na vašem detetu
Verujte, ako ovako činite, niko nema pravo da vam kaže da ste loša majka. U trenucima kada osetite da ste preokupirani (ili pod velikim stresom), obratite se detetu na ovaj način: ”Mama sada mora da završi jedan posao i zato te molim da se igraš još malo. Kada završim, ići ćemo napolje”. Naravno, dato obećanje morate ispuniti!
”Tako si trapav!”
Etiketiranje dece zapravo je ”prečica do nevolje” i ono, iznad svega, izaziva kontraefekat. Komentari tipa: ”Zašto si tako zla prema Ivi?”, ili ”Tako si trapav!” samo će povrediti dete, a neće mu razjasniti u čemu je pogrešilo. Ponekad mališani čuju i da vi druge ljude karakterišete kao ovakve ili onakve.
Budite uvereni da oni u to duboko veruju, pa čak i onda kada su potpuno sigurni da neka karakteristika nije na mestu. Dete vam se neće usprotiviti i reći : ”E, nisam trapav! ili ”Nisam stidljiv!”, već će biti tužno i razočarano. Ovom pričom vam ne sugerišemo da detetu govorite laži i da ih stalno hvalite, i kada je to potrebno i kada nije, već da maksimalno ublažite način saopštavanja nečeg lošeg. Uvek imajte na umu da se svaki detetov loš postupak ili reakcija delom mogu pripisati i vama, jer ste vi njegov vaspitač i uzor.
Čak i komentari koji deluju kao pozitivni, tipa ”ona je vešta” ili ”on je pametan” – uništavaju detovo samopouzanje jer pred njega postavljaju vaša neadekvatna očekivanja. Mnoge ”etikete” urezuju se duboko u detetovu psihu i utiču na razvoj njegove nesigurnosti. Zato – izbegavajte etiketiranje!
”Nemoj plakati!”
Ne možete poništavati ničije emocije, bez obzira na to šta ih je izazvalo. Nikako vam ne savetujemo da se služite rečenicama tipa: ”Nemoj biti tužna”, ”Ne budi beba” ili ”Hajde, hajde, ne plaši se”…
Ali, šta činiti kada se dete uplaši, rastuži i razljuti do te mere da počne da plače (u većini slučajeva mališani ne mogu rečima iskazati svoja osećanja)? Sasvim je prirodno da, kao roditelj, želite da zaštitite svoje dete da se ono ne bi prepustilo negativnim emocijama, ali komentari u stilu ”Nemoj…” neće doprineti ničemu dobrom. Štaviše, mališan može primiti poruku o tome da njegova osećanja nisu vredna pažnje ili da jednostavno ne sme biti tužan ili uplašen. Zato, umesto da negirate detetova osećanja kada su ona sasvim očigledna, ukažite detetu na njih i porazgovarajte s njim.
Ako se dete nečega uplašilo, recite mu da ste se i vi plašili kad ste bili mali. Na taj način, dete će shvatiti da je izražavanje straha normalna ljudska reakcija, ali da se ne mora iskazivati plačem i vriskom. Time što ćete rečima iskazati detetove strahove i nazvati ih pritom pravim imenom, naučićete ga da ih i ono samo kasnije iskazuje, ne kroz plač već verbalno. Takođe, pokazaćete mališanu šta je to saosećanje. Uz ovakav pristup, vaše dete plakaće sve ređe jer će sada biti u stanju da rečima izrati ono što oseća.
Ako se dete nečega uplašilo, recite mu da ste se i vi plašili kad ste bili mali
”Možeš ti to i bolje!”
Izjave poput ove mogu napraviti veliku štetu pri formiranju detetove ličnosti. Umesto toga, pomislite da je to možda najbolje što mališan trenutno može da uradi. Učenje je proces koji podrazumeva i niz neuspelih pokušaja i grešaka. Da li mislite da dete zaista može znati da je bokal previše težak da iz njega sipa sok bez prosipanja, ukoliko to prethodno nije probalo?
Njemu sigurno nije tako izgledalo. Vaša grdnja u ovom slučaju neće biti produktivna. Umesto toga, budite konkretni i recite: ”Zašto ne pokušaš ovako, možda će ti biti lakše?” ili ”Lepo si nacrtala drvo, ali ako bi dodala još malo zelene boje, drvo bi bilo srećnije!” Dakle, ne vi, već drvo! Na taj način, dete će shvatiti da cenite i poštujete njegove napore, pa će se drugi put potruditi da bude uspešnije (ali ne zbog vas, već zbog sebe).
”Prestani ili ćeš dobiti po guzi!”
Pretnjama, koje su obično rezultat frustracije roditelja, retko se postiže željeni efekat. Ipak, često iz maminih, ili tatinih, usta izleću preteće reči: ”Uradi kao što sam ti rekla, ili…”, ”Ako to još jednom uradiš, dobićeš batine!” Problem je u tome što ćete, pre ili kasnije, morati da realizujete ove pretnje jer će, u protivnom, one izgubiti na značaju. A ako ih realizujete, priznajete da ste nemoćni da rešite problem mirnim putem i pribegavate fizičkom kažnjavanju, što je, dokazano je u praksi, potpuno neefikasan način za promenu dečjeg ponašanja.
Iskustvo govori da je detetu, što je mlađe, potrebno više vremena za savladavanje određenog zadatka. Studije pokazuju da su šanse da dvogodišnjak ponovi prestup u toku istog dana 80%, bez obzira na vrstu disciplinskih mera koju roditelj upotrebljava. Čak i kod starije dece nijedna strategija ne garantuje trenutne i stopostotno pozitivne rezultate. Bolje rešenje jeste da razvijete repertoar taktičkih poteza – skretanje pažnje, izmeštanje deteta iz situacije ili primena psihološke pauze – nego da se oslonite na disciplinske mere dokazanog negativnog efekta, koje uključuju pretnje i batine.
Komentari (0)