Šta je autizam i kako se prepoznaje?

Otkrivamo koji rani znaci ukazuju da dete ima autizam, kako se on dijagnostikuje i da li se može izlečiti.

Autizam je vrlo složeni poremećaj u razvoju mozga koji karakteriše slaba ili nikakva socijalna interakcija i komunikacija, kao i ograničeni i ponavljajući obrasci ponašanja. Ispoljava se kroz probleme u čulnom opažanju, govoru, mišljenju i razumevanju socijalnih situacija. 

Foto: Freepik

Većina naučnika će se složiti da ovaj problem nije izazvan samo jednim uzrokom. Postoje veoma ozbiljni pokazatelji da autizam nastaje kao posledica različitih faktora koji utiču na razvoj mozga, njegovu strukturu i funkcionisanje, ali se ne može sa punom sigurnošću dokazati kako oni ostvaruju svoj uticaj na sveukupno ponašanje organizma. 

Iako se u početku verovalo drugačije, autizam nije retka pojava. Ovaj poremećaj može uticati na skoro 6 od 1.000 osoba, ako se podrazumeva ceo spektar autističnih poremećaja. 

Autizam nažalost može da se desi svakoj porodici, bez obzira na rasnu, nacionalnu i etničku pripadnost, socijalni i ekonomski status i četvorostruko je učestaliji kod dečaka nego kod devojčica. 

Rana dijagnostika, tretman i uključivanje u obrazovni proces su ključni za decu sa autizmom. Tako im se može pomoći da razviju svoje socijalne i komunikacione veštine, postanu samostalniji i vode ispunjeniji i produktivniji život.

Autizam se najčešće prepoznaje kao neadekvatno reagovanje deteta na spoljašnje stimulanse u vidu zvuka, dodira, prisustva druge osobe, prostornih odnosa i slično. 


Foto: Freepik

Deca sa autizmom ne reaguju na glas iz svoje najbliže okoline. To se smatra glavnom karakteristikom i podrazumeva izostajanje odgovora na glas. Ova deca ne vole dodir i burno reaguju povlačenjem ili reakcijom u vidu plača, fizičkog odgurivanja osobe ili bacanjem.  

Samostimulacija u vidu čestog pucketanja prastima ili učestalo tapšanje rukama smatraju se ranim znacima autizma. Veoma često i dugotrajno hodanje na prstima, kao i ponavljajuće udaranje glavom o naslon, karakteristična su ponašanja dece sa autizmom. Oni u razgovoru do treće godine života koriste samo nekoliko reči koje konstantno ponavljaju ne u smislu učenja nego više kao pokvarena ploča.

Na određene zvukove i stimulanse, deca sa autizmom često zatvara oči ili uši. Sklono je visokom stepenu zatvorenosti u sebe i izolaciji bez ikakvog povoda i razloga. 

Foto: Freepik

Deca obolela od autizma jedu jednoličnu hranu, istog oblika, mirisa i boje. Ne reaguju na naloge pa se stiče utisak da dete ne razume govor drugih i da je neposlušno ili čak da ne čuje dobro. Odbijaju direktan kontakt sa drugim osobama osim najčešće sa majkom ili osobom iz bliske okoline i ne gledaju u pravcu izvora zvuka ili govora.

Roditelji dece sa autizmom često navode da su oni neustrašivi. Ne plaše se visine, dubine, insekata, ničega se ne plaše. Oni su posmatrači, nemaju inicijativu u igri i često su odbačeni od vršnjaka. 

Dete sa autizmom veoma često malo spava ili nema kontinuitet sna. Njihovo spavanje je isprekidano i ometeno. Iskazuju veliko negiranje i nepoverenje prema nepoznatoj osobi. Ne trpe mrlje na odeći, kao ni vlagu ruku i nekih delova tela. Pokazuju sklonost ka begu, udaljavanje od sopstvenog doma, tumaranju i dezorijentaciji. Najdominantnija karakteristika kod ove dece je stereotipna dugotrajna igra, impresioniranost svetlošću i senkama.

Autizam je komplikovano dijagnostikovati, jer ne postoje testovi krvi, genetički markeri, facijalne oznake ili druge karakteristike zajedničke za sve osobe sa autistizmom. Dijagnoza je subjektivna i često zavisi od zapažanja određenih oblika ponašanja. 

Deca sa autizmom odrastaju u osobe sa autizmom kojima je potrebna podrška tokom celog života da bi ostvarili i omogućili svoj potencijal. Iako ne postoji lek za autizam, intenzivno, vrlo rano lečenje može napraviti veliku razliku u kvalitetu života mnoge dece s ovim poremećajem.

Napredak medicine doveo je do pronalaska terapija koje mogu da ublaže simptome autizma. Dečak sa autizmom Lukas počeo je da komunicira sa svojim roditeljima nakon što je primio tri terapije matičnim ćelijama. Bitno je naglasiti da ista terapija ne odgovara svima. Lečenje je vrlo individualno, a primarni cilj je povećanje detetovih sposobnosti smanjivanjem simptoma autizma i podrška u njegovom razvoju i učenju. 

Foto: Shutterstock

Osoba sa autizmom primarno se bave defektolozi, logopedi, terapeuti, fizioterapeuti itd.

Lečenje autizma uključuje različite tarapije usmerene na:

1.  Ponašanje i komunikacijske veštine – mnogi programi su usmereni na rešavanje niza socijalnih, jezičnih i bihevioralnih poteškoća povezanih s autizmom. Terapija je delimično usmerena na smanjenje problema u ponašanju i sticanje novih veština, dok je drugi fokus na tome kako postupati u društvenim situacijama ili pomoći detetu da ostvari bolju komunikaciju sa drugima.

2. Obrazovanje – deca s autizmom mogu vrlo dobro usvajati nova znanja u sklopu strukturiranih obrazovnih programa. Razvijeni programi stručnjaka i razne aktivnosti poboljšavaju detetove socijalne i komunikacijske veštine, ponašanje i veštinu improvizacije. Predškolska deca koja su upućena na intenzivnu, individualnu terapiju vrlo dobro napreduju.

Foto: Freepik

3.  Porodičnu terapiju – tokom porodične terapije roditelji i članovi porodice mogu naučiti kako da razviju interakciju i komunikaciju sa detetom na način koji njemu odgovara, kako rešavati probleme u ponašanju te kako razviti veštine koje su potrebne da bi pomogli detetu u njegovom razvoju.

4.  Lekove – premda se autizam ne može izlečiti, određeni lekovi mogu pomoći detetu sa autizmom u kontroli simptoma. Oni mogu ublažiti anksioznost, probleme u ponašanju ili hiperaktivnost autističnog deteta.