11 opasnih roditeljskih navika

Toksični roditelji ne slušaju šta deca imaju da kažu, već im govore “kako”/”zašto” bi nešto “trebalo da”… Ovo je vrlo loš obrazac komunikacije, jer kad dete poraste dovoljno da shvati da ne slušate šta vam govori, prosto će prestati da vam priča bilo šta, a to ni jedan roditelj ne želi, piše Reader’s Digest.

Ni jedno dete nije uvek poslušno, baš kao što ni jedan roditelj nije savršen. Ali, vrlo često veći je problem negativan stav koji roditelji imaju, neko samo ponašanje deteta. Umesto da pomislite “danas se ponaša kao razmaženo derište”, pokušajte da razmislite zbog čega je vaše inače dobro, poslušno dete takvo u tom trenutku. Možda je samo umorno? Možda ga lomi virus ili tako nešto? Deca vrlo, vrlo retko izvode “tek onako”.

Ne bi trebalo da deca ispaštaju zbog vaše nervoze ili stresa na poslu. Ako dete jedva čeka da dođete s posla, da bi se igralo sa vama, “pusti mamu, mama je umorna” nije baš najsrećnije rešenje. Umesto toga, ponudite detetu neku mirnu zabavu, crtanje, ili čitanje… Deca brzo rastu, biće vam žao jednog dana što se niste igrali više dok su bili sasvim mali.

Iz dečje perspektive, kad kritikujete njihove drugove, kao da kritikujete njih, naročito u tinejdžerskom uzrastu. Birajte reči zato, i… upoznajte tu decu. Čim se vaše dete druži s njima, mora da imaju neke lepe osobine.

Nemojte govoriti za dete da je lenjo, razmaženo, sebično… Tako deca grade negativan identitet koji im kasnije može doneti mnogo bola. Uvek se potrudite da kritikujete ponašanje, a ne dete. Jedno je “glupo je to što si uradio”, a “kako možeš da budeš tako glup” nešto sasvim drugo.

Nikad nemojte dete porediti sa braćom ili sestrama, ili sa drugarima. Ni u dobrom ni u lošem kontekstu, jednako je škodljivo.

Ako želite da dete promeni nešto u svom ponašanju, sedite i razgovarajte sa njim o tome. Pomozite mu da nađe način da napreduje, umesto da ga ovakvim izjavama navodite da se pomiri sa tim da nikad neće biti dovoljno dobro, i da ne vredi ni da se trudi oko bilo čega.

Nije dobro da deca rastu slušajući mamu kako za sebe govori da je “debela” ili “ostarila”, ili da tatu kako se vajka da je “nesposoban”. Deca upijaju ponašanje roditelja, i time im ne dajete dobar primer, već ih izlažete ozbiljnom riziku od nedostatka samopoštovanja i samopouzdranja kasnije tokom života.

Mama i tata su mama i tata, i oni nikad ne mogu, niti treba da budu najbolji prijatelji svojoj deci. Niko ih neće voleti kao vi, niko im neće želeti dobro kao vi, ali vi ne treba da im budete prijatelji. Uloge roditelja i deteta moraju da budu jasno određene, da bi dete izraslo u stabilnu, mentalno zdravu, uravnoteženu osobu.

Ako sve uvek radite umesto deteta, ako mu ne dozvoljavate da se osamostali, zaustavljate prirodni emocionalni i psihološki razvoj deteta. U određenom uzrastu, deca moraju da nauče da se brinu o sebi, i ako želite dobro svom detetu, to ćete ohrabrivati.

Vi ste u tom odnosu odrasla, zrela osoba. I kao takvi, trebalo bi da znate da deca, naročito u tinejdžerskom uzrastu umeju da budu gruba i neprijatna. Ali, i taj nadureni tinejdžer koji vam je upravo rekao da vas “mrzi” i zalupio vrata svoje sobe, želeće da ga zagrlite par sati kasnije… I jako je važno da se tada vi ne durite. I zbog deteta, i zbog vas samih.