Bilo da se radi o izmišljenom prijatelju ili nekoj priči , deca imaju bujnu maštu. Da li treba da se brinemo zbog toga ili ipak treba da se zabavimo u njihovim pričama? Radi li se samo o fazi ili postoji neko skriveno značenje?
Dečji svet pun je njihovih privatnih fantastičnih stvari i osoba u koje čvrsto veruju poput izmišljenih prijatelja, životinja koje pričaju, sigurnih dekica koje pričaju svoje tajne. Da li su deca mali lažljivci ili pesničke duše?
Možda dete ima zamišljenog kućnog ljubimca
Malo o brojkama
Skoro dve trećine mališana između dve i po i sedam godina priča priče koje nisu istinite. To je važan deo njihovog rasta i razvoja. Dete prvih sedam do devet meseci ne može otkriti sebe kao ličnost, već se poistovećuje u odnosu na majku. Ne znaju za razliku između stvarnog i zamišljenog sveta. Malo po malo, deca se odvajaju od svojih majki, ali potrebno im je gotovo sedam godina da postanu sposobni razlikovati stvarnost od mašte. Izmišljeni prijatelji nisu simptom psihološkog problema niti su dokaz duboke tuge i nezadovoljstva deteta. Oni su najčešće simbol neke utehe za dete, znak da se dete otvara prema drugima. Komunikacija sa izmišljenim prijateljem ili igračkom važna je faza projekcije kreiranja slike o sebi. Kad deca pričaju izmišljene priče, traže način da ih razlikuju od stvarnosti. To rade i odrasli kad prepričavaju svoje snove i noćne more.
Ne bi trebalo da se brinete ako dete ima zamišljenog prijatelja
Uloga roditelja
Često se roditelji brinu kad shvate da deca izmišljaju, pričaju razne neobične priče koje nisu istinite i slično. Međutim, roditelji deci ne pričaju da su bajke koje im čitaju ili pričaju pred spavanje izmišljene i da postoji razlika između stvarnog i izmišljenog sveta. Pričaju im da postoje zubić vile, Deda Mraz i slična izmišljena bića. Razni crtani filmovi za decu sadrže životinje koje pričaju. Stoga je normalno za očekivati, a s obzirom na to da se radi i o normalnoj razvojnoj fazi, da deca izmišljaju i povremeno žive u nekom svom svetu mašte. Važno je da prestanemo na dečje izmišljanje priča gledati kao problem. To je upravo posao kojim se bave pesnici i pisci. Ipak, ako dečji izmišljeni prijatelji i priče počinju zauzimati puno prostora u njihovom realnom svetu, roditelji ne trebaju podržavati i podsticati ta ponašanja. Na primer, ako dete ima izmišljenog kućnog ljubimca roditelji se mogu ponašati kao da znaju za njega i pričati o njemu, nabaviti mu i posudicu za hranu , ali baš davati pravu hranu u tu posudicu korak je preko granice izmišljenog i realnosti.
Ne treba zaboraviti da deca žive u svetu mašte
Značenje izmišljanja
Dečje izmišljene priče i likovi mogu poslužiti kao dobar alibi za neku nepodopštinu koju su deca učinila. Tako deca znaju reći da je kućni ljubimac pojeo zadnji komad čokolade, a kućni ljubimac uopšte ne postoji. Deca koriste takvu priču, koju možemo nazivati laž, kako bi izbegla moguću kaznu. Kad shvate da to nije način koji uspeva, odustaće. Stoga je dobro objasniti deci da znamo zašto se drže tog neistinitog objašnjenja i da im ne verujemo. O izmišljanju kao o problemu možemo početi razmišljati kad ono ostane i nakon deset godina starosti deteta. Tada se možemo zapitati koji su mogući razlozi da dete izbegava realnost te bi bilo dobro da poseti psihologa. Drugi znak za alarm je kada deca pričaju neistinu o stvarnim ljudima. Čak i kad se radi o neistinitim pričama u kojima su odrasli naudili detetu, deca nešto žele poručiti tim pričama. Takođe, izmišljene priče ne moraju služiti deci kao olakšanje i put prema stvarnosti, već i kao dečji pokušaji da olakšaju roditeljima njihovo nošenje sa dečjim odrastanjem i stresovima koji uz to idu.
Komentari (0)