Tamo negde postoji žena: 30 godina, bez dece. Često sluša pitanja: “Još uvek nemaš decu?” Uz uzdržan osmeh, njeni odgovori svaki put su drukčiji.
“Ne, ne još,” odgovara sa smeškom, prigušujući frustracije.
“Pa, nemoj čekati zauvek. Biološki sat otkucava “, reče mudrac pre odlaska, srećan zbog širenja takve mudrosti. Mudrac odlazi. Žena zadržava svoj osmeh. Sama, počinje da plače …
Plače, jer je četiri puta bila trudna i svaki put prošla spontani pobačaj. Plače, jer je počela da pokušava da zatrudni na svojoj prvoj bračnoj noći, a to je bilo pre pet godina. Plače, jer njen suprug ima bivšu ženu koja mu je rodila decu. Plače, jer očajnički želi da pokuša s vatelesnom oplodnjom ali ne može da si priušti ni depozit za postupak. Plače, jer je prošla postupak medicinski potpomognute oplodnje (nekoliko puta) i još uvek nema dece. Plače, jer joj najbolja prijateljica ne želi biti surogat majka. “Bilo bi to prečudno,” rekla je. Plače, jer njeni lekovi sprečavaju trudnoću. Plače, jer taj problem izaziva trzavice u njenom braku. Plače, jer joj lekar govori da je s njom sve u redu, ali duboko u sebi zna da je ona kriva. Plače, jer njen muž krivi sebe i ta krivica ga pretvara u osobu s kojom je teško živeti. Plače, jer sve njene sestre imaju decu. Plače, jer jedna od njenih sestara uopšte nije htela decu. Plače, jer joj je najbolja prijateljica trudna. Plače, jer je pozvana na još jednu zabavu povodom rođenja deteta. Plače, jer njena majka ne prestaje s pitanjem, “Curo, a šta ti čekaš”? Plače jer njeni svekar i svekrva žele biti deda i baka. Plače, jer njena komšinica ima blizance a tako se loše odnosi prema njima. Plače, jer 16-godišnjakine zatrudne i bez truda. Plače, jer je predivna tetka. Plače, jer već je izabrala imena. Plače, jer je u njenoj kući jedna prazna soba. Plače, jer u svome telu oseća prazninu. Plače, jer ima toliko toga da ponudi. Plače, jer bi on bio divan otac. Plače, jer bi ona bila divna majka ali nije.
.jpg)
Negde drugde postoji jedna druga žena: 34 godine, petoro dece. Ljudi joj govore: “Petoro? Bože dragi, nadam se da vam je dovoljno “? I onda se smeju … Jer takvi komentari su smešni. I žena se smeje, ali ne ozbiljno. Menja temu kao i uvek i dopušta da se izvuku sa nepoštovanjem. Samo još jedan dan u nizu. Sama, počinje da plače…
Plače, jer je ponovo trudna a oseća kao da mora da skriva sreću. Plače, jer je oduvek želela veliku porodicu i ne vidi zašto to drugim ljudima smeta. Plače, jer ona nema braću i sestre i zbog toga se osećala vrlo usamljenom kao dete. Plače, jer je njena baka imala dvanaestero dece i volela bi da bude poput nje. Plače, jer ne može da zamisli život bez svoje dece ali je ljudi tretiraju kao da su joj deca kazna. Plače, jer ne želi da je sažalijevaju. Plače, jer ljudi pretpostavljaju da to nije ono što je želela. Plače, jer pretpostavljaju da je neodgovorna. Plače, jer misle da nema pravo glasa. Plače, jer se oseća neshvaćeno. Plače, jer je umorna od toga da mora da brani svoje privatne izbore. Plače, jer su ona i njen suprug savršeno sposobni izdržavati svoju porodicu, ali to kao da nije važno. Plače, jer je umorna od “smešnih” komentara. Plače, jer samo gleda svoja posla. Plače, jer samo želi da i ostali gledaju svoja. Plače, jer ponekad sumnja u sebe i pita se da li je trebala možda da ima samo dvoje dece. Plače, jer ljudi olako kritikuju a teško nude pomoć. Plače, jer joj je dosta nadzora. Plače, jer ona nije cirkuska predstava. Plače, jer su ljudi bezobrazni. Plače, jer izgleda da toliko ljudi ima mišljenje o njenom životu. Plače jer jedino što želi je da živi u miru.
Još jedna žena: 40 godina, jedno dete. Ljudi je pitaju: “Samo jedno? Nikada nisi želela više? “
“Srećna sam sa svojim jednim,” odgovara mirno, uvežbani odgovor koji je dala više puta nego što može izbrojati. Lako za poverovati. Niko nikada ne bi posumnjao da kada je sama, ona plače.
Plače, jer njena trudnoća bila je čudo. Plače, jer njen sin još uvek pita za bracu ili seku. Plače, jer je oduvek želela barem troje. Plače, jer je njena druga trudnoća morala biti prekinuta da bi spasila svoj život. Plače, jer njen doktor kaže da bi to bio prevelik rizik. Plače, jer se muči da se pobrine za ovo jedno koje ima. Plače, jer ponekad ima osećaj da je jedno zapravo 2. Plače jer se njen suprug nije želeo niti razmisliti o drugom detetu. Plače, jer je njen suprug preminuo a ona nije ponovo pronašla ljubav. Plače, jer njena porodica misli da je jedno dovoljno. Plače, jer je toliko duboko u teranju karijere i ne može se da se odmakne. Plače, jer se oseća sebično. Plače, jer još nije izgubila kilograme nakupljene u prvoj trudnoći. Plače, jer je postporođajna depresija bila toliko intenzivna. Plače, jer ne može da zamisli da to sve prolazi iznova. Plače, jer se ne oseća dobro u svom telu, a trudnoća taj osećaj samo pojača. Plače, jer se još uvek bori sa bulimijom. Plače, jer je morala da uradi histerektomiju. Plače jer želi da ima još jedno dete a ne može.
Ove žene su svuda. To su naše komšinice, prijateljice, naše sestre, koleginice sa posla, naše rođake. One nemaju korist od naših saveta i mišljenja. Njihove materice su samo njihove. Poštujmo to.
Komentari (0)