Treba da učimo decu da misle

Jedan od najpozvanijih sagovornika na ovu temu je dr Ranko Rajović iz Novog Sada, koji je autor takozvanog NTC programa za edukaciju roditelja i učitelja, a koji se sprovodi u 17 zemalja Europe.

Šta je evropski standard u obrazovanju? Da ih učimo da misle! Sad imamo problem da u puno država Evrope deca ne mogu da postignu ono što imaju istočnoazijske države. Deca Evrope ne povezuju informacije. Kad gledamo, recimo, PISA test, na tom testu, gde se meri funkcionalno znanje, tj. povezivanje informacija, deca Istočne Azije su mnogo, mnogo bolja od evropske dece.

Naša deca na Balkanu su još slabija nego evropski prosek. Ima tu puno faktora. Jedan faktor je da naše dete u periodu razvoja do šeste godine ne razvija svoje biološke sposobnosti, ne poveže regije mozga. Nema tih igara kao nekada da povezuju različite regije mozga. I onda dolazi dete u školu i kreću problemi – nema koncentraciju, ne može da sedi, ne može da piše, ne može da uči, ne može da računa, neće da ide u školu.

I učitelji su zbunjeni. Vide da je svaka nova generacija dece malo slabija. Ako to gledamo unazad petnaest godina, od kad radimo anketu s učiteljima, svaka nova generacija je slabija. Taj prvi problem su nam zapravo ne roditelji nego problem okruženja. Roditelji nisu svesni koliko je okruženje važno za razvoj mozga. I cela Evropa ima taj problem.

Najosetljivije biološke funkcije su one koje su evolutivno najmlađe. Ako gledamo mozak – koje su funkcije najmlađe? Čitanje, pisanje i računanje. Ako je bilo koja struktura mozga malo oštećena, šta prvo strada? Pa čitanje, pisanje i računanje. To su naša deca danas. Nikad nismo imali toliko problema u čitanju, pisanju i računanju kao što imamo danas. A drugi veliki problem je učenje napamet. Vi dan-danas imate učitelje koji kažu: “Ponovi lekciju danas dva puta, ponovi je sutra, ponovi je za dva dana, pa ćeš znati”. Mozak tako ne radi. Kada teramo dete da uči napamet, to je proces fiziologije.

Kako gledate na današnji SMART – sve je pametno i sve razmišlja umesto nas, posebno umesto dece? Imamo čak i “smart” kišobrane koji su povezani s aplikacijama na mobilnom telefonu i javljaju da je napolju kiša ili je jak vjetar. Ne moramo više ni pogledati kroz prozor.

Znate šta to znači? Ne moramo da mislimo. Sve neko misli umesto nas. Evo, samo da krenemo od prvog nekog razvojnog impulsa za dete: dosada. Dete ima dosadu. I šta radi? Pa šta smo mi radili kad smo bili mali? Idemo da se igramo! Da nađemo prijatelje, da nas petoro, šestoro osmisli igru. Nemamo loptu! Ma naći ćemo nešto pa ćemo se igrati. Kiša pada tri dana. Nama bilo dosadno. Šta smo radili? Uzeli loptu pa sami sebi bacali loptu dvadeset puta.

A dete danas, šta radi? Uključi svoj SMART uređaj. Ima dosadu 0,1 sekundu? Tog momenta uključuje ili neku video-igricu, ulazi u virtuelni svet, ili gleda neke filmove, za koje sutra neće znati šta je gledalo. Dete danas nema dosadu, a dosada je važan pokretač razvoja deteta i razvoja kreativnosti.

​

Ja sam radio istraživanje, evo baš u Tuzli, Banjaluci, deo Sarajeva, gde smo dobili u vrtićima podatak da skidaju koricu sa hleba. Znate šta to znači? Pa ni kod kuće ništa čvršće ne jedu. I pitam roditelje: “Što mu dajete mekanu hranu?”. Kažu roditelji: “Pa neće da jede”. Mora roditelj da zna da čvrsta hrana čisti zube. Dete koje jede mekanu hranu imaće više karijesa. I vade se mlečni zubi, jedan ili dva. Hrana automatski ide tamo gde je jači zagrižaj, počinje polako ta razlika u mišićima vilice u radu, dolazi do hipertrofije mišića s one strane gde se više jede. Ti jaki mišići na obrazu naprave asimetriju lica, ali ti jaki mišići povuku vratni mišić, milimetar ili dva, i dolazi do poremećaja držanja tela, celo telo, glava-peta, se menja. To su ozbiljne stvari.

Gde se daje čvrsta hrana, ne samo da čisti zube, aktivira i jezik i biće bolji govornik. Dete koje jede samo mekanu hranu možda će češće ući u poremećaj u govoru. Svaka greška roditelja, da li je to mekana hrana, da li je to zato što ne daju detetu da skače, da se prevrće, ostavlja neke male posledice u razvoju mozga. I sad imamo puno tih grešaka, petnaest, dvadeset, a mozak je jedan organ.

Moj savet roditeljima je: nemojte prezaštićivati dete. Sad, tu je mudrost roditelja gde je prezaštićivanje, gde nije. To su principi, fiziološki, medicinski. Pa ne sme dete da se prezaštićuje. Ali roditelji danas kao da su nekako jako osetljivi po pitanju deteta, pa ga uvek zaštite malo više nego što treba. E, u tom “malo više” je zamka.

Ja to znam. Imam četvoro dece. Sećam se tih trauma kada dete kreće u prvi razred. Ja sam u Novom Sadu. On mora da pređe tri bulevara i četiri ulice, pet semafora do škole. Nisam ga vozio. Znate šta sam radio? Pre škole, deset dana, idemo svaki dan do škole, peške, on i ja. Idemo u školu, vratimo se nazad, ali tako da ga ja pustim ispred sebe dva metra, da vidim da li će pogrešiti, da li će stati, da li će pogledati, da li će pretrčati, da li neće. Ja za njim idem dva, tri metra.

Posle dve nedelje, kada sam video da nije napravio nijednu grešku tri dana – ide sam. I naravno, to je roditeljski, ja brinem, da li je stigao, svašta padne na pamet. Ali to mi moramo, zato smo mi roditelji, a ne da prezaštićujemo dete. Prezaštićivanjem direktno oštećujemo razvoj deteta.