U Srbiji ljudi često imaju običaj da kažu za nekoga da je mangup kada je nevaljao. Međutim, davne 1886. godine u Srbiji je ova reč imala sasvim drugačije značenje, čak je postojao zakon koji se ticao baš samih mangupa.
Zakon, koji već duže vreme kruži društvenim mrežama, mangupe definiše kao stoku koja “tumara kojekuda” a gazde nigde nema.
“Mangup stoka deli se na krupnu, sitnu i odojčad. a) pod krupnom mangup-stokom razume se: vo, krava, june, konj, kobila, omica, magarac, mazga itd. b) pod sitnom mangup-stokom razume se: vepar, krmača, ovan, jarac, koza, samsov, ker, rt, čobanski pas itd”, stoji u zakonu koji je donet petog aprila 1886. godine.
Ovom odredbom predviđena je i kazna za nesavesnog gazdu mangupa o kom je računa vodila opštinska vlast.
“Gazda mangupa, ako se pronađe, dužan je platiti ne samo štetu i troškove na ranu i čuvanje mangupa, no i troškove za obznanu u novinama i druge, ako bi ih bilo”, navedeno je.
Zanimljivo je da isto značenje ima još jedna reč koju danas koristimo u drugom kontekstu – bitanga.
“Bitanga – kljuse koje se nađe u selju ili u polju, a ne zna se čije je”, definisano je u Vukovom rečniku. Tako da bi kod Vuka film “Bitanga i princeza” imao sasvim drugo značenje.
Komentari (0)