Sindrom sređivanja gnezda iz ugla trostruke mame

Moje trudnoće protiču po istom receptu, ne samo da ribam i sređujem kao blesava, ih da je samo to, ja renoviram, rušim, gradim, pravim, dograđujem, raspravljam sa majstorima,a još više sa mužem… 
 

I to samo zato što sam rešila posto poto da odvojim kuhinju od dnevnog boravka, jer bože moj, kako će da se kuva i sprema dok je beba tu, pa svi mirisi pa isparenja, pa lupanje, a beba odmara, a tek kad budu dolazili gosti da vide bebu, a u kuhinji već dve prljave šoljice, deluju neuredno… Naravno, uz sve to ide da nemam mesta za sterilizator, flašice, dudice i gomile nepotrebne opreme za bebe, prevare na koji svi roditelji nasedaju čekajući svoje prvenče. Krenuli radovi, majstori, naravno radovima nikad kraja, te izmesti vodu, te gasi vertikalu, te stavljaj novi ventil, te menjaj ovo, stavi ono, čini se nikad kraja… Ali kako to obično biva nije sve ostalo na izmeštanju i pregrađivanju kuhinje, nadovezalo se tu mnogo toga poznatog ”kad već radimo daj da uradimo”.  Stan je morao da bude savršen pre nego sto naša princeza stigne, lusteri postavljeni, svaki šraf zavrnut, sve namešteno, da naša princeza gde god pogleda vidi samo lepo i namešteno, bez obzira što, naravno, neće to ni videti, niti će je zanimati. 
 

Radovi su tako trajali mesecima, toliko da je moj jadni muž, pod pritiskom i grižom savesti što nije stigao da popravi jedan ćošak kod prozora, zvao me jutro posle porođaja u 6 da mi kaže da je i to gotovo i da se sve tip top kad stignemo iz porodilišta. Iako, čim beba dođe, u kući više ne postoji tip top, svuda su bebeće stvari, igračke, tako da niko više ni ne gleda u lustere. Naravno nije dugo prošlo, a naša princeza je otkrila marker i svi zidovi su dodatno dekorisani, nije poštedela ni onaj braon u dnevnoj sobi koji je trebalo da bude posebno akcentovan specijalnom bojom, ni zeleni u hodniku oko koga sam vodila žučne rasprave sa mužem, koji je uporno odbijao da ga tako okreci, ali avaj baš ta zelena je odlična podloga za bele ramove i crno bele fotografije. Niko mi nije rekao ili su govorili, a ja nisam slušala, da će sve to postati tako malo važno kad se beba rodi, I zaista jeste, sve to je bilo nevažno, ostao mi je samo žal za izgubljenim vremenom provedenim u lomu i haosu, u neprekidnom sređivanju, bilo mi je žao sto se nisam opustila i uživala u trudnoći, u svakom pokretu bebe u stomaku…

Druga trudnoća: Iz greške u grešku

I tako vreme je proletelo, nakon nesto manje od dve godine, došla je na red i sledeca trudnoća … Ako je neko mislio da se na greškama uči, žestoko se prevario, iz greške se ide u grešku. U glavi ponovo haos, uh ona ce imati dve i po godine kad se beba rodi, treba joj prostor za igru, bebi treba mir i odmor…. Treba mi mesto za dojenje i tako Jovo na novo…

Ubrzo je naš bračni krevet izleteo iz sobe, u dnevnu sobu je stigao krevet na razvlačenje, što moj dragi ne može da mi oprosti,ali spavaća soba iz bebeće percepcije velicine hipodruma ostala za njih dvoje… Našoj mezimici da se na novonastalu situaciju prilagodi pre nego što beba stigne…

Opet obilazak farbara, mora da se okreči u neutralnu boju, ova lila je bila lepa za nju ali je ispod časti jednom dečaku da raste u takvoj sobi. Naravno nova boja zida i tepiha nosi i potpuno novi dekor, ali neutralan da pomiri boravak seke i bate u istoj sobi.

Na svu srecu pa nije bilo velikih građevinskih radova, te je sve relativno brzo izvedeno, a onda je krenulo ribanje i pranje do besvesti… Veš mašina nikad neće zaboraviti tih par meseci, kad je neumorno radila, verujem da bi se i proizvođači iste iznenadili kada bi znali sta je sve uspela da opere. Od mebla kojim je presvučena garnitura pa na dalje. Sve što se pere i ne pere ipak je bilo oprano, nije ostala ni jedna jedina stvar na najudaljenijem mestu koja bi promakla oštrom oku trudnice i provuka se ne oprana.

Rat sa ”nečistoćom” se vodio do samog porođaja, dan pre porođaja sve iz kuhinje je izneto i izribano, pa vraćeno u sveže očišćene elemente. Iako je pranje sa tolikim stomakom predstavljalo potrebu za konstantnim manevrisanjem, našla sam položaje kako visiti na merdevinama, kako prići sudoperi…

Osvanuo je i taj dan krajem maja, nekoliko dana nakon termina, kada sam očistila kuću, izribala pločice na terasi I otišla da se porodim… Par sati nakon ribanja terase dok su se pločice još sušile, na svet je došao naš sin.
 

Jedno dete – haos u kući, dvoje male dece – katastrofa. Preskakanje igračaka je prava veština u kojoj su vični samo oni kojima je to svakodnevna aktivnost. Ako se neko neiskusan nađe u tom prostoru, po cijku koji ispusti znaš na šta je stao… ima onaj ekstremno bolni cijuk, koji ti automatski u pamćenje prizove taj bol, cijuk koji se zove lego kocka… Ništa gore od toga.  
 

I tako, spremajući se za proslavu prvog rođendana našeg dečaka, kao grom iz vedra neba, na putu je još jedna beba


Oh Bože, pa još se nisam oporavila, ne od porođaja, nego od ribanja u predhodnoj trudnoći, šta ću sad, odakle mi mesta za još jedno… pa da da, ne može da stane još jedan krevetac, treba još veći ormar, daj metar u ruke, ne ne definitivno ne može da stane, a da izmestimo celu njihovu sobu, ne može, nema kako da se pregradi. A sta cemo noću, gde će beba da spava, ne može sa njima, pa Bože svašta budice ih celu noc, a samo mi to treba, kako bre sa nama u dnevnom boravku, ne može ni to… Ima samo jedno rešenje, novi stan!

Nova trudnoća – novo gradilište, razmišljam o nekim budućim mamama koje sa prodavačicama pričaju o kompletićima za iznošenje, o portiklicama, o dezenima, dok biraju stvarčice za svoje čedo… A ja stojim u prodavnici pločastih materijala i diktiram ”kolegi” stolaru: ”KDR pod upušten – desno, prepusten levo, blum sarke, leđa falc, visina maske 15 cm, teleskopski nosač, frontovi lasersko kantovanje, ne, ne, neću te ručice, hoću…

Slušam samu sebe i ne mogu da poverujem šta izgovaram, pa jedna žena ne treba to da zna. Ali naravno ko bi bolje napravio i sastavio kuhinju od one koja je neprestano u njoj da prehrani svoje male termite, koji se razmile po kuhinji i sve nestaje… Nisu ti stolari nikad kuvali pod pritiskom, dok stoje uz šporet, a dete im vrišti okačeno uz nogu i hoće odmah baš so što se još uvek kuva… Zato krojnu listu radim sama, a muž ce to lepo da sastavi. Naravno novi stan, nosi i nove izazove, gde postaviti ovo, staviti ono… Zamišljam kako druge trudnice legnu sa svojim mužem u krevet i pricaju o tome na koga će beba da liči, a ja sa svojim pričam na koju visinu da postavimo fosnu. Dolazim u farbaru pre neki dan, opet biram boje, opet ” komšinice, pa to je još jedno na putu”, ”naravno komšija, pa ja u ovakve radnje svraćam samo trudna”. Sale iz prodavnice okova se nije ni iznenadio, navikao čovek da me gleda sa stomakom do zuba, sigurno me ne bi ni prepoznao bez stomaka… Da, u pravu ste, znam prodavce repromaterijala i okova po imenu, eto često se družimo poslednjih par godina…
 

I evo sad, u 34. nedelji trudnoće, sa devojčicom od četiri godine i dečakom od 17 meseci, ja se spremam za preseljenje… Pakujem stvari, ribam, čistim… Dok neka druga trudnica leškari i zove muža da joj kad se bude vraćao kući, kupi slatkiš sa ukusom marakuje, jer je joj se baš to jede, za koju cenjeni pripadnik muškog roda verovatno prvi put čuje, ali ostaje mu samo ona čuvena ”Da, draga”, tako ću ja da zovem mog dragog muža da na putu do kuće kupi H lajsnu, ali ne običnu nego prelaznu sa 1,8 milimetara na 4 milimetara, za neki panel sto mi je baš neophodan, za koju će on sigurno prvi put da čuje kao gore navedeni kupac ”marakuje”, ali mu ne preostaje ništa osim ”Da, draga”…
 

I tako ja čekam, da odem u porodilište da se porodim i odmorim… Ali to tek kad soba dečaka bude pastelno zelena, kad princeza sama izabere boju za svoju sobu, kada se sve stvari prenesu, kada se sve dobro izriba…

A onda na scenu stupa troje male dece i sigurno ce taj novi ”savršeni” stan vrlo brzo ličiti na pravu pravcatu džunglu! Ali Bože moj, samo da preživim ovaj Sindrom Sređivanja Gnezda i to tri puta…