Sunčica Aleksić je pre tri godine, putem programa “Prva šansa” Nacionalne službe za zapošljavanje kao saobraćajni tehničar, dobila posao u fabrici “Toza Marković”, gde je trebala stručno da se osposobljava. No, u njenom ugovoru o radu pisalo je da je njena obaveza “rukovanje automatskom linijom za slaganje proizvoda u pogonu grube keramike”.
– Kao saobraćajni tehničar radila sam fizički posao, dakle, van svoje struke i u tri smene. Primljena sam na 12 meseci obuke i sa obavezom poslodavca da me zadrži u radnom odnosu još godinu dana. Ugovor sam potpisala u februarau 2011. godine. Dakle, tek krajem ovog meseca ističe mi ta druga godina. Inače, tri meseca pre pripravničkog staža radila sam volonterski na tom istom radnom mestu. Tada sam i naučila da radim taj posao na traci. Kada sam potpisala pripravnički staž, nakon mesec dana, unapredili su me u poslovođu. Imala sam oko 20 ljudi u smeni, vodila sam proizvodnju u tom pogonu – priča za Sunčica Aleksić “Kikindske”.
A onda je ostala u drugom stanju. Odnela je doznake za trudničko, niko joj
tada u firmi ništa nije rekao u vezi njene trudnoće.
tada u firmi ništa nije rekao u vezi njene trudnoće.
– Redovno sam, svakog meseca nosila te doznake. Prošle godine, 25. februara, kada mi je istekao prvi ugovor otišla sam do firme i rekli su mi da se još uvek ne zna šta će biti dalje. Onda su me 2. marta zvali da potpišem otkaz. Pogodilo me je to koliko su oni drski, da su dali sebi za pravo napisati da mene zamenjuju zato što sam trudna, da im je sve dozvoljeno. To je očigledno kršenje zakona – sa gorčinom se podseća na te dane naša sagovornica.
Kaže kako joj je direktorka rekla da je dobro radila i da će je pohvaliti kod gazde, ali i da im treba neko ko će da radi, a ne ona koja će biti godinu dana kod kuće na porodiljskom bolovanju.
– Otišla sam u inspekciju rada, gde mi je rečeno da nisu nadležni, jer sam im se obratila tek kada sam potpisala otkaz. Pa, kako sam mogla ranije da im se obratim, kako sam znala da će me zvati da potpišem otkaz? Potom sam otišla u Nacionalnu službu za zapošljavanje, a tamo su se začudili šta ja očekujem kada firmi trebaju radnici?! Na savet pokrajinskog ombudsmana, kome sam se obratila, pokrenula sam tužbu protiv firme. Sindikat iz firme je ponudio advokata i pokrenula sam tužbu, kao i dve moje koleginice koje su bile u istoj situaciji.
Ali, za razliku od svojih koleginica, Tamare Jurkić i Vesne Sivčev, koje su dobile sudski spor, u Sunčicinom slučaju sudinica je presudila u korist firme.
– Zajedno smo podnele tužbu, ali su nas razdvojili, ne znam zašto. Meni su dva puta odlagali ročište. Evo sada, dve nedelje nakon izricanja presude, još uvek čekam da mi napišu presudu i dostave mi je. Još uvek je nisam dobila, kako bih mogla da se žalim Apelacionom sudu u Novom Sadu. U krajnjoj liniji, ako ništa drugo ne uspem, tu je sud u Evropski sud za ljudska prava u Strazburu. Neću se zaustaviti, moram ovo da isteram do kraja – istrajna je Sunčica Aleksić.
Porodica na jednoj plati
– Moja beba ima osam meseci. Kako da se negde pojavim i tražim posao kada svi već znaju za moj slučaj. A pogotovo sada kada budu saznali da je sud aminovao odluku firme – kaže Sunčica i dodaje da u njihovoj porodici radi samo suprug čija plata nije dovoljna za četvoro ukućana.
Komentari (0)