Svako krvarenje iz materice koje traje duže od sedam dana, ili je obilnije od uobičajenih 50 mililitara krvi (ukupno), odnosno ukoliko se tokom ciklusa izgubi više od 80 ml krvi, smatra se, prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije, menstrualnim odlivom.
U našoj populaciji to je jedan od najrasprostranjenijih sindroma, ukazuju stručnjaci, koji, ukoliko se ne leči, može da dovede do ozbiljnih komplikacija i da naruši zdravlje žene.
Prema periodu javljanja, odlivi mogu da budu menstrualnog i nemenstrualnog porekla. Menstrualna su krvarenja tokom ciklusa koja su obilnija i traju duže od sedam dana, a nemenstrualni odlivi su sva ostala obilna krvarenja koja se dešavaju van ciklusa.
– Uglavnom ih uzrokuje neki hormonski poremećaj, tačnije manjak estrogena, odnosno tzv. hormonsko oduzimanje, ili manjak progesterona – objašnjava dr Aleksandra Pikula, specijalista dnevne bolnice GAK “Narodni front”. – Drugi uzroci mogu da budu: prisustvo mioma na materici (kada postojanje miomatoznih čvorova u materici izaziva pojačanu prokrvljenost materičnog zida i koji sprečavaju da se materica dobro kontrahuje u toku mesečnog ciklusa), neki poremećaji, na primer sklonost organizma ka krvarenju ili poremećaj zgrušavanja krvi.
Ukoliko se odlivi dešavaju u periodu puberteta, do 18. godine, reč je o juvenilnim menoragijama. Obično su tada uzrokovani takozvanim anovulatornim ciklusima u kojima nema ovulacije zbog nedovoljne zrelosti jajnika, a samim tim su i hormonski procesi koji se dešavaju na sluzokoži materice poremećeni.
U reproduktivnom dobu (od 18. do 48-50. godine) uglavnom su krvarenja izazvana hormonskim disbalansom, a u periodu perimenopauze (između 46. i 55. godine) krvarenja su izazvana hormonskim disbalansom, ali takođe i anovulatornim ciklusima.
– Sve se svodi na višak estrogena koji deluje u prvoj fazi ciklusa na sluzokožu materice izazivajući njeno narastanje (proliferaciju). I, ako posle toga izostane dejstvo progesterona, što se često dešava, javlja se višak estrogena. Taj višak estrogena ipak nije dovoljan da bi se nabujala sluzokoža materice ishranila, i ona počinje da propada. To je praktično to oduzimanje hormona – objašnjava dr Aleksandra Pikula.
U postmenopauzi (klimaksu) ređe se dešavaju ta velika krvarenja i uglavnom su izazvana patološkim procesima. Najčešće obilna krvarenja imaju ekstremno gojazne žene koje imaju hormonsku stimulaciju iz masnog tkiva i pacijenti sa malignim procesima.
– Klinička slika koja prati odlive je obilno, pojačano krvarenje, krv je svetlocrvene boje, i obično se natopi više od pet uložaka dnevno – ističe dr Pikula. – Ponekad se zbog dugotrajnog ili ponavljanog obilnog krvarenja javlja i anemija koja se manifestuje slabošću, malaksalošću i opštim padom energije organizma. Zato se ženama savetuje da se, čim primete bilo kakvo odstupanje od uobičajenog krvarenja, obavezno jave lekaru.
Osim anamnestičkih podataka o dužini, trajanju i količini krvarenja, ginekolog će uraditi klinički i ultrazvučni pregled, kojim se verifikuje debljina sluzokože i stanje zidova materice. Krvarenje se zaustavlja eksplorativnom kiretažom, dijagnostičko-terapeutskom metodom, kojom se odstranjuje zadebljala sluzokoža materice. Ona se šalje na histološki pregled i tako definitivno postavlja dijagnoza koja je veoma bitna i za dalju terapiju.
– Krvarenje može da se zaustavi i hormonskom terapijom (gestageni), ali za nju su potrebne još neke dodatne analize i postoje određeni kriterijumi i protokoli za tzv. medikamentoznu kiretažu, odnosno medikamentozno zaustavljanje krvarenja – kaže dr Pikula. – Sa druge strane, eksplorativna kiretaža je mikrohirurška intervencija, koja obično traje nekoliko minuta, radi se u intravenskoj anesteziji, koja omogućava pacijentkinji da ne oseća bol, niti da se seća intervencije.
TERAPIJA DO ŠEST MESECI
Ukoliko se kao posledica odliva pojavila anemija, treba je korigovati različitim rastvorima, preparatima gvožđa, a nekada i transfuzijom krvi. Time se poboljšava opšte stanje organizma.
– Glavni cilj lečenja je da se spreče recidivi, odnosno ponovno pojavljivanje obilnog krvarenja, što se najčešće radi daljom hormonskom terapijom – kaže dr Aleksandra Pikula.
– Ova terapija se najčešće uzima od tri do šest meseci, što zavisi od brojnih parametara. Naime, u intervalima od tri i šest meseci pratimo kakvo je stanje endometrijuma, opšte stanje pacijentkinje, i da li je potrebna još neka dijagnostička metoda.
Komentari (0)