Kratko i jasno – čista jedinica, kaže defektološkinja Tamara Vasiljević iz škole za decu sa smetnjama u razvoju „Novi Beograd” ocenjujući ne/uspešnost uključivanja ove dece u obrazovni sistem Srbije.
Država ne vodi računa o toj deci, njihovim roditeljima i stručnjacima, specijalne škole se uopšte ne razlikuju od redovnih, iako moraju biti zaista posebne, a jedino što imamo drugačije je individualni obrazovni program koji pravi tim stručnjaka za svako dete pojedinačno, objašnjava sagovornica Danasa.
Obavezno je i ocenjivanje dece, iako u školi „Novi Beograd”, kao i ostalim specijalnim školama, ima „neverbalne dece, dece sa teškim sindromima koja su na intelektualnom i emocionalnom nivou u ravni beba”: – Vi ne možete takvu decu oceniti, pri tome imamo iste predmete kao redovne škole, poput hemije i fizike. Ili strane jezike i za decu koja ne mogu da savladaju i razumeju srpski!
Suštinski posao posebnih škola je da decu osposobe za što je moguće samostalniji život i da ih, u skladu sa njihovim mogućnostima, pripreme za dalje obrazovanje, kaže Tamara Vasiljević, koja je upoznata i sa naprednim sistemima poput holandskog.
Foto: Freepik
Svako dete sa smetnjama u razvoju i/li invaliditetom posebna je priča, neki dečaci i devojčice mogu bez problema stići do akademskog života, ali svi moraju da se obuče za brigu o sebi, socijalizuju i savladaju osnovne životne veštine.
– Imamo elektronski dnevnik identičan onom u redovnim školama, za našu decu ima veoma malo literature, pa se dovijamo kako znamo, ponovo čitajući knjige koje smo obrađivali na fakultetu i radove stručnjaka – objašnjava Vasiljević i dodaje da bi komplet literature i nastavnih učila trebalo raditi za svako dete posebno, što je izuzetno skupo: – Uz pomoć roditelja i škole povremeno to učinimo.
Činjenica da ogromna većina dece sa smetnjama u razvoju i urođenim sindromima ostaju praktično deca čitavog života u smislu toga da im je neophodna pomoć i kada odrastu.
Međutim, mnogi, pa i deca sa autizmom, a posebno sa lakšim oblicima Daunovog sindroma, mogu da budu aktivno uključeni u život, pa i kolektivne aktivnosti kakve su pozorišne predstave.
Takođe, mogu i da rade, kako što dosta njih čini u lancu restorana Makdonalds, posebnim kafićima ili u distribuciji novina kao što rade u organizaciji magazina LiceUlice.
S druge strane, većina dece sa invaliditetom, bilo da su slabovida i slepa, gluva i nagluva, polupokretna ne traže poseban nastavni program, već samo posebna nastavna pomagala i prilagođene objekte, pre svega škole.
Tamara Vasiljević ipak skreće pažnju da je za svu decu bez obzira kojoj grupi pripadaju važno pažljivo i stručno utvrditi koja im vrsta školovanja više odgovara, jer neki mogu imati benefite od pohađanja nastave u okviru specijalnih škola.
– Interresorne komisije postoje na nivou opština i gradova, čine ih psiholog, pedagog, socijalni radnik i defektolog, ali praksa pokazuje da nema detaljnijeg posmatranja, već se savet daje posle jednog susreta sa detetom i roditeljima. Roditelji potom odlučuju u koju će školu upisati dete, što nije dobar metod pošto roditelji nemaju dovoljno informacija, čak ni o stanju sopstvenog deteta ili pak ne žele da to stanje prihvate. Izvesno je da se mora mnogo više raditi, kao i sa decom, da bi mogli da donose najbolje odluke za decu – kaže Vasiljević i objašnjava da zbog nepotpunosti ovog sistema klasifikovanja ima mnogo dece-povratnika u specijalne škole: – Posle dve, tri godine pohađanja redovne škole ustanovi se da dete ne može da se prilagodi i vraća se u specijalnu školu. To vreme je izgubljeno i nemoguće ga je kasnije nadoknaditi pošto je i za decu sa smetnjama u razvoju najvažniji rani uzrast, kada najlakše primaju informacije.
Za uspeh inkluzije od izuzetnog značaja je i odnos druge dece prema vršnjacima koji imaju probleme u razvoju, pa je uz socijalizaciju dece sa smetnjama, neophodna i socijalizacija dece koja nemaju tih problema.
Foto: Freepik
Da bi se uspostavio odnos bez predrasuda neophodno je već od vrtića učiti svu decu kakav odnos grade, smatra defektološkinja, koja je saglasna da deca u najranijem uzrastu ne prave razliku, već da predrasude stiču vaspitavanjem u kući i sistemu.
Deo dece koja dospeju u specijalni režim školovanja potiče iz porodica u kojima je njihov rani razvoj zanemaren iz niza razloga ili su pak zlostavljana na različite načine.
Iako nije moguće generalizovati, Tamara Vasiljević naglašava da je i sa takvom decom neophodan individualni rad da bi se što je moguće više propuštenog koliko toliko nadoknadilo.
– Za takvu decu postoji nada da se ubace u redovan sistem; ako dovoljno rano počnemo da radimo sa njima velika je mogućnost da će se socijalizovati i uključiti u normalan život, što podrazumeva školu i kasnije zapošljavanje – objašnjava sagovornica koja je deset godina radila i u domu za decu bez roditeljskog staranja „Moša Pijade”, u kom je veliki deo štićenika bio zanemaren ili zlostavljan, pa su oduzeta roditeljima: – Svako je to dete posebna ličnost, neki nikada ne uspevaju da prevaziđu traume. Pri tome, vaspitači su preopterećeni, rade sa grupama u kojima je po dvadesetoro dece i fizički ne mogu da se posvete svakom onoliko koliko to stanje deteta zahteva.
Sličan problem je u inkluzivnom sistemu, kada u razred sa tridesetak učenika dospe dete kome je potrebna posebna pažnja, a učitelj/ica naprosto nema vremena za takav rad: – Lični asistenti tu ne mogu mnogo da promene, oni su najčešće zaduženi za staranje o fizičkim potrebama dece, što je velika pomoć u radu, ali ne i u samom obrazovanju.
Druga strana te medalje je i nemogućnost rada sa posebno nadarenom decom i, po ugledu na najbolja svetska iskustva, inkluzivna odeljenja bi morala biti prepolovljena da bi nastavnici imali dovoljno vremena da posvete pažnju onoj deci koja – što zbog manjka sposobnosti, što zbog nadarenosti – dobiju odgovarajuću pažnju.
Deca kao trošak
Poseban aspekt društvene ne/brige proističe iz činjenice da većina dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom nikada ne postanu produktivni članovi društva, pa se na njih gleda kao na trošak, iako bi bar još jedan deo njih, sa adekvatnim staranjem koje uključuje i obrazovanje, mogao biti produktivan.
– Takav odnos države prema nemoćnima je i njeno ogledalo – uverena je Tamara Vasiljević: – Prosveta, socijala, zdravstvo i kultura su najbolji pokazatelji stanja u državi i te oblasti moraju biti prioriteti. Mi čak nismo ni pomenuti u ovoj kriznoj situaciji koja traje predugo.
– Naša škola je u poređenju sa drugima u unutrašnjosti veoma dobro opremljena, ali potrebno nam je mnogo više prostora nego što imamo da bi rad bio efikasniji – kaže defektološkinja Vasiljević i dodaje da opština prosto nije zainteresovana da im obezbedi adekvatan prostor.
Problem za koji škola ne snosi odgovornost je neodgovarajuća raspodela dece, pošto sistem i ovu decu razvrstava po uzrastu, a ne po nivou osposobljenosti za praćenje programa i drugim karakteristikama.
Kao i u slučaju zanemarene dece koja dospeju u domove, sistemska greška je nerazlikovanje dece, pa u istu grupu dospe dete sa izuzetnim problemima u kretanju i hiperaktivno dete, a oba istovremeno traže punu pažnju nastavnika, kao i ostala deca u grupi.
Tekst je deo projekata „I MI HOĆEMO DA BUDEMO ĐACI” i „Obrazovanje na maternjem jeziku – jednaka šansa za sve”, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u sadržajima ne odražavaju nužno stavove organa koji je odobrio sredstva.
Izvor: Danas.rs
Komentari (0)