Do ovog frapantnog podatka došlo je Udruženje očeva “Tata”, jedina organizacija na našim prostorima koja se bavi problemima s kojima se suočavaju očevi nakon raspada bračne ili vanbračne zajednice.
“Kod razvoda najčešće strada dete, i to je činjenica. Ali je i tabu tema da 50 odsto žena u procesu razvoda ne dozvoljava supružnicima da viđaju svoje dete. A do sudskog rešenja može da se čeka godinama. Za to vreme dete raste, gubi kontakt sa ocem, a često ga majke okreću protiv njega”, kaže za “Danas” predsednik Udruženja očeva Dejan Višekruna. Za godinu postojanja udruženja, više stotina očeva sa ovim problemom javilo se s pitanjem šta da učine i kome da se obrate.
“Nažalost, nemaju kome. Postoje institucije, ali one su samo mrtva slova na papiru. Tužilaštvo i sudstvo se oglušuju o pritužbe očeva da im žene brane da viđaju decu, jer je dovoljna reč majke da to nije tačno i da tužilac uopšte ne uzme slučaj u razmatranje”, naglašava Višekruna.
O podobnosti roditelja za starateljstvo odlučuje centar za socijalni rad. Socijalni radnik vrlo često nema nikakvih dokaza, već reč jednog roditelja protiv drugog. Iako je zakon formalno jednak za oba roditelja, deca se u najvećem broju slučajeva poveravaju majci. Ukoliko se ne postigne dogovor o modelu viđanja deteta, čeka se presuda suda. Ne samo što se žene oglušuju o sudske odluke, već se često, tokom sudskog procesa koriste različitim sredstvima kako bi diskriminisale supruga i predstavile ga kao nepodobnog oca. Razlozi su različiti – ljubomora, osveta, želja za novcem… O tome svedoči i primer našeg čitaoca R. D., koji nam je izneo svoj problem, pitajući kome da se obrati.
“Sa nevenčanom suprugom ne živim više od godinu dana. Služila se raznim pretnjama i ucenama kako bi mi dozvolila da provodim vreme sa detetom. Onda je otišla korak dalje, zabranila mi je da ga vidim. Više od dva meseca nisam video trogodišnjeg sina. Pozvonio sam na njena vrata, otvorila je, počela da vrišti i napravila scenu. Ni kriv ni dužan, završio sam u policiji. Socijalnom radniku govori najgore stvari o meni, kao i osoblju u vrtiću gde dete provodi vreme. Nakon razgovora u Centru za socijalni rad kojem smo oboje prisustvovali, socijalni radnik je rekao da dete ima bolje uslove za život kod mene, ali da će ono ipak biti kod majke. Njoj je skrenuo pažnju koliko je bitno da u razvoju deteta učestvuje i otac, ali se ona na to oglušila i ja i dalje ne viđam svog sina “, priča R. D.
Obratio se i policiji, gde su mu rekli da to reši sa bivšom suprugom i dodali “Ne možemo mi da vam pomognemo”. R. D. je ponovo pozvao Centar za socijalni rad, od kojih je dobio pismeno obaveštenje u kojem, između ostalog, stoji “Mi se, ipak, nadamo da ćete razumeti koliko je važno da se udaljite od ličnih i partnerskih problema i da ćete početi da zaista radite u interesu svog deteta. Za to je potrebno angažovanje oba roditelja, pa istu poruku upućujemo oboma”.
Dejan Višekruna naglašava da je jedini način da se tom problemu stane na put – promena zakona.
“Problem smo izneli pred poslanicima Skupštine Srbije prošle godine i radimo na donošenju zakona prema kojem će model viđanja deteta biti izuzet iz sudske presude, na koju se ponekad čeka godinama, već će se način viđanja deteta odrediti odmah nakon što partneri prestanu da žive zajedno”, zaključuje Višekruna.
Komentari (0)