„JA sam Spajdermen!“ – viče petogodišnji dečak, skačući sa naslona fotelje na pod. Već u sledećem trenutku, držeći u ruci lutku – svog omiljenog junaka, ulazi u okršaj sa čudovištem – Zelenim Goblinom.
Ovaj dečak pronašao je svog heroja. Jednostavno. Samo je uključio televizor i ugledao čitav jedan novi svet.
Nijedan roditelj, slažu se naši sagovornici, nije oduševljen „obračunom“ svog deteta sa junacima crtanih filmova, ali će retko koji televiziji ukinuti status „guvernante“. Tome u prilog govori podatak da dete u Srbiji ispred „magične kutije“ prosečno provede četiri sata dnevno!
U najboljem slučaju, ono se postavi ispred „malog ekrana“ na sat-dva, tek da „mama obavi neki poslić“. A u najlošijem – mališan ispred televizora ostane celo popodne. Njemu je udobno i zabavno, a roditelji imaju vremena da se posvete sebi i svojim obavezama. 
Prema istraživanjima stručnjaka za uticaj televizije na razvoj deteta, do 18. godine dete će veći deo svog života provesti spavajući i gledajući televiziju. A ako je, kao što je pokazalo istraživanje Udruženja vaspitača Beograda, televizija omiljena dečja igračka, ključno je pitanje – zbog čega dete nju tako doživljava?
Televizija je detetov najbolji prijatelj, jer mu poklanja slike koje su mu potrebne za osmeh, ali ga i navode na maštanja i beskrajne pustolovine. Na tim „putovanjima“ niko ga ne kritikuje i niko mu ne osporava saznanje da je najjači i najuspešniji – objašnjava Mirjana Veličković, pedagog.
Uticaj televizije na decu
Doživljaj televizije razlikuje se od uzrasta, ali, zavisi i od individualnih razlika u „upijanju“ TV sadržaja.
Važni su ličnost deteta, porodično vaspitanje, vršnjačka grupa kojoj pripada, ukupni kulturni i društveni ambijent u kome živi, ali i stepen njegove medijske pismenosti. Zdravorazumski gledano, a to potvrđuju i mnogobrojna istraživanja, što je dete mlađe, podložnije je nekritičkom primanju TV uticaja, jer se „imunitet“ na određene TV sadržaje razvija u kasnijem životnom periodu – objašnjava Divna Vuksanović, filozof medija.
Najlakše je uzeti „daljinski“ u ruke i ostaviti dete da se zabavlja ispred „ekrana“. Ali, šta ono dobija a šta gubi u svakodnevnom kontaktu s „magičnom kutijom“?
Dete, kao i svaki gledalac, dobija prozor u svet, samo što je ova „kutija“ prekrivena velom iluzija. Kako će to biti iskorišćeno u funkciji eventualne socijalizacije, ličnog rasta i razvoja deteta, veoma je složeno pitanje na koje je teško dati bilo kakav konkretan odgovor – objašnjava Vuksanovićeva.
Učenje uz televiziju
S druge strane, postoje emisije za decu koje su, kako se objašnjava, pravljene tako da pospešuju dečju inteligenciju.
Televizija je korisna, jer može da pomogne da se podstaknu i otkriju nova interesovanja. O nepoznatim predelima ili istorijskim periodima lakše se uči uz pomoć TV. Kako funkcionišu mnoge stvari, kako izgledaju razni eksperimenti, kako se radi u podmornici, fabrici, rudniku… – sve to je lakše i brže otkriti uz televiziju – objašnjava psiholog Vesna Janjević-Popović.
Veličkovićeva kaže da je dokazano da deca koja gledaju dečje obrazovne emisije bolje čitaju i imaju razvijenije jezičke veštine od dece koja gledaju samo crtaće i programe za odrasle.
Oskudan program za decu
Međutim, mnogi smatraju da je televizijska ponuda za decu danas, generalno, vrlo oskudna.
Došlo je do mutacije detinjstva. S jedne strane – televizija ima odlučujuću ulogu u životu i odrastanju, a s druge – nikada nije bila slabija ponuda programa za decu. Činjenica da su na nacionalnoj televiziji program i termin rezervisan za decu prepušteni prenosu iz Skupštine, sve govori – kaže Predrag Vuković Peđolino, dodajući da sprema strategiju za ponovnu afirmaciju dečjeg programa.
I autor i voditelj čuvenog „Tobogana“, Minja Subota, smatra da je ponuda televizijskog programa za decu danas siromašnija nego ikada.
Klinci danas imaju mnogo manje izbora nego u vreme kada smo gledali legendarne emisije poput „Tobogana“, „Metle bez drške“, „Opstanka“… Mislim da bi trebalo poraditi na tome da se deci posveti više pažnje, i da se u igru ponovo vrate sadržaji koji su, kao nekad, obrazovali i zabavljali. Deca se danas lako odriču igre sa svojim vršnjacima, jer svi imaju „daljinski“ u rukama, pa se začas prebace u svet koji požele. Međutim, pitanje je koliko je taj svet dobar po njihovo mentalno zdravlje – smatra Subota.
Kontrolisano gledanje televizije
Ako postoji opšta saglasnost da televizija, ipak, ima i svoje pozitivne strane, bez kojih bi dete danas moglo da bude osiromašeno, postavlja se pitanje koja je to preporučljiva doza njenog „konzumiranja“.
Decu, naročito u mlađim godinama, televiziji treba izlagati što manje, odnosno selektivno i namenski – primereno njihovim uzrasnim mogućnostima, kulturnim i individualnim potrebama – smatra Vuksanovićeva.
Veličkovićeva objašnjava da nije dovoljno samo ograničiti vreme koje će deca provoditi ispred TV ekrana, već je važno i organizovati to vreme i pomoći deci da nauče da se igraju.
Samo ako razgovaramo, ako ih učimo selektivnom gledanju televizije i podsećamo na lične, porodične vrednosti koje živimo, imamo šansu da od naše dece stvorimo pametne gledaoce – nadovezuje se na priču Janjevićeva.
Imitiranje televizijskih junaka, kao posledica identifikacije, veoma je česta, a u kojoj meri je opasna? Televizija stvara modele ponašnja prema kojima se i nasilje prihvata kao obrazac svakodnevnog ponašanja, o čemu stručnjaci aktivno raspravljaju.
Istraživači su zabeležili nasilje u 85 odsto filmova koji se svakodnevno emituju. Oni su to nasilje nazvali „psihološki štetnim“ i izdvojili crtaće i dečje programe koji često „nerealno“ prikazuju nasilje bez posledica ili kazni – navodi Veličkovićeva.
Ispitivanja su takođe pokazala da je tinejdžersko nasilje u 19. godini veće ukoliko je gledanost televizijskog nasilja do osme godine česta i kontinuirana.
Nasilje u crtanim filmovima
Kada je reč o sveprisutnom nasilju u crtanim filmovima, neki razmišljaju o tome kao o opasnosti, dok drugi smatraju da je u pitanju „ventiliranje“ agresije, koja se onda, u manjoj meri, pojavljuje u stvarnosti. S druge strane, istina je da medijski kreirani modeli utiču na stvaranje javnog mnjenja i dečjih uzora – od Pink Pantera i mapetovaca, preko Supermena, Barbi ili Simpsonovih, sve do TV heroja poput tenisera, fudbalera, supermodela, kriminalaca, tajkuna ili estradnih ličnosti – objašnjava Vuksanovićeva.
Sagovornici „TV novosti“ slažu se da je važno razmisliti zbog čega i u kom trenutku decu ostavljamo ispred „kutije“. Nije svaki program poželjan, a mnogi su čak daleko od toga.
To što će neka emisija ili crtani film okupirati pažnju deteta, i to dovoljno dugo da se na miru istuširate ili samo predahnete, može da vam olakša život. Ali, razmislite o posledicama koje TV može da ostavi na svest vašeg deteta jednog dana – savetuje Veličkovićeva.
Siromašan vokabular
JEDNO od istraživanja koje su naši pedagozi uradili pokazalo je da televizija osiromašuje osećaj zajedništva.
Deca koja gledaju televiziju manje veruju drugim ljudima i manje učestvuju u organizovanim dečjim aktivnostima izvan kuće. Takođe, postoji „podmukla“ veza između ishrane, gojaznosti, „sedelačkih“ navika i gledanja televizije. Jedno drugo istraživanje je isprepadalo roditelje, jer je po njemu ispalo da mala deca koja mnogo gledaju televiziju imaju siromašniji rečnik od svojih vršnjaka koji više vremena provode uz roditelje a manje uz televiziju – objašnjava Veličkovićeva.
Komentari (0)