Uspešna komunikacija proces je u kom učestvuju dve osobe i nikada ne sme da bude jednostrana. Deca je usvajaju od roditelja i jako je važna, jer utiče na njihov odnos ne samo sa roditeljima, već i sa svima u okruženju.
Ako dete dobro savlada veštine komunikacije to će mu pomoći u pregovaranju, rešavanju problema i učenju od drugih, rezultat je istraživanja koje je sproveo tim stručnjaka na Univerzitetu u Kaliforniji. Komunikacija je način kojim detetu roditelji prenose ljubav, prihvatanje, poštovanje i odobravanje, hvale, kažnjavaju, podstiču dete da izražava osećanja i grade međusobno poverenje, tvrdi doktorka Lin Eblgejt, vođa istraživanja o razvoju komunikacijskih veština kod dece.
Tako, na primer, davanje pohvale ne treba da se svodi samo na obične reči, već roditelji treba da se potrude da saznaju šta njihovo dete zaista misli o sebi i svom ponašanju. Ako to razumeju, znaće i kada treba da upute kritiku tako da je dete na najbolji način prihvati. Ako roditelji dosledno komuniciraju sa svojim detetom, ono će znati da oni o njemu imaju dobro mišljenje i da mu žele dobro. Na taj način će uspeti da uspostave prisan i kvalitetan odnos što će detetu pomoći da raste, razvija se i živi u skladu sa svojim mogućnostima.
Nažalost, mnogi roditelji ne znaju kako da u detetu probude osećaj da je prihvaćeno i poštovano.
– Deca postižu mnogo više u životu ako ne osećaju pritisak od strane roditelja, odnosno ako ne moraju stalno da se bore za njihovo prihvatanje i odobravanje. Umesto da detetu sude ili ga kritikuju, mnogo je efikasnije da roditelji koriste pohvale. Zauzvrat, dete će više voleti samo sebe pa će tako da raste i njegovo samopoštovanje – kaže dr Eblgejt.
Roditelji treba da se potrude da kroz reči i dela, detetu daju do znanja da je prihvaćeno. Osećanja mogu da se pokažu i kroz govor tela, uključujući i izraze lica, zagrljaje i gestove što svakako treba da se potvrdi i rečima. Međutim, roditelji često biraju neefikasan način verbalne komunikacije sa svojom decom, tvrdi doktorka Eblgejt. Na primer, naređuju rečima “uradićeš to kako ti kažem i nikako drugačije!”, drže predavanja “kada sam ja bio dečak, imao sam mnogo više obaveza od tebe” ili pridikuju “nikada više ne smeš tako da se ponašaš”. Neki roditelji najviše komuniciraju putem kritike “danas si sve pogrešno uradila”, ismevanja “bio si mnogo smešan kada nisi uspeo da daš koš” ili omalovažavanja “ponašaš se kao da imaš dva meseca. U tim godinama, trebalo bi drugačije da razmišljaš”.
Kroz način na koji razgovaraju sa detetom, roditelji treba da mu pokažu da ga prihvataju baš onakvim kakvo jeste. Takođe treba što češće da ga hvale, da kažu, na primer, “odlično si rešio ovaj težak zadatak iz matematike. Svaka čast!”. Takođe, detetu treba da daju do znanja i koliko ga cene zbog onoga što ono jeste. Možete reći, recimo, “bio sam tako ponosan dok sam te gledao na priredbi danas”. Isti efekat postiže se i ako roditelji nauče da slušaju svoje dete dok govori, bez intervencija, ispravki ili dopunskih komentara, zaključuje doktorka Eblgejt.
Komentari (0)