Moje bebe stigle su sa hladnim vetrovima.
Došle su sa kišama, sa snegom, sa ledom.
I onim slabašnim injem u zoru.
Meni, letnjem detetu.
Da ih zagrejem.
Da ih ne dam.
Da ih ne puštam.
Nikada.
Moje bebe mirisale su toplo, mekano, svileno.
Najlepše, najzanosnije.
Meni, letnjem detetu, slepom za zimske lepote.
Meni, letnjem detetu, koje nije želelo da diše zimi.
Meni, letnjem detetu, koje je najveće udahe
zbog njih
uzelo baš u zimu,
u hladne, snežne i kišne dane
kada su se okna maglila,
kad su se motori gasili,
reke ledile
a ljudi se mimoilazili lica zagnjurenih u kapute
orošenih nozdrva
belih trepavica.
Temena mojih beba mirisala su najslađe.
Od tih mirisa moj stomak se i danas prijatno grči.
Leptiri proleću njime.
Laste prave gnezda.
Jer sećanje miriše.
Dah mojih beba bio je najslađi.
Pokreti njihovih usana.
Meškoljenja u snu.
Podrigivanja.
Mleko na jastuku.
Jutarnja protezanja
beskrajno lenja.
I pevanja,
o, ta bebeća pevanja!
I taj miris mleka kad uđeš u kuću.
Ta praznična atmosfera svakog dana,
svakog trenutka
u slavu novog života.
Taj plač koji i danas odjekuje u mojim ušima.
Taj plač koji je govorio više od hiljadu reči
i činio da se moji dlanovi znoje kao pred ispit.
Te oči koje se smeju,
te ruke koje pokušavaju da me obuhvate,
jagodice koje šaraju mojim obrazima.
I prvi osmesi.
I kaše od pirinča.
I prve jabuke.
Crvene. Mirisne.
I on.
Dok ih mazi.
Dok ih hrani.
Nosi u marami.
Dok ih ljubi.
I peva im.
I govori im da su najvažnije na svetu.
Grlili smo se i grejali
dok je vetar nosio lišće
dok je mraz šarao stakla
dok je sneg slikao beskrajne bele mekane svetove
nestvarne.
I slatke su mi bile te hladnoće.
I volela sam zvuk vetra dok sam njih držala u naručju.
Ta tišina dok ih držim na grudima,
dok ih grlim, dok ih nosim,
ljuljam, mazim
i udišem, snažno, najsnažnije
miris koji su odnekud donele sa sobom.
Krčile su sebi put sazvežđima
i donele miris duše
miris istine
miris najčistijeg postojanja
miris koji je zarobio svaku jesen,
svaku zimu mog života.
Taj miris
koji volim
koji poznajem
odvajkada
taj miris koji je bio i pre nas i pre njih
i pre svakoga ko je stigao na zemlju
u svet koji zovemo stvarnošću.
Sad gladim mekane kose
i rečima govorim više nego osmesima
više nego zagrljajima.
Ali ponekad, samo ponekad
kad mi dozvole da ih mazim
da im tepam
ja osećam tople mirise ponovo
jer se smirimo
jer se osluškujemo
jer se prepoznajemo.
Kad se ušunjam u hladnu jesenju noć
da pokrijem hladna dečja stopala,
ja prislonim lice o njihove kose
i udahnem
snažno.
I zastanem
sklopljenih očiju.
I zadržim dah koliko mogu
do pucanja pluća.
I smejem se.
I srce mi lupa, jako, od miline
odjekuje u noćnoj tišini
i slaže skladne note sa hukom koji dopire s druge strane prozora.
U crnoj, hladnoj noći,
.jpg)
Komentari (0)