Gubitak kućnog ljubimca vrlo je često prvi susret deteta sa smrću. U tim trenucima deca trebaju pomoć roditelja da se nose s tugom, ali da bi u tome bili što uspešniji, roditelji bi trebalo da razumeju jedinstveni način na koji deca doživljavaju svoje psiće, mace, ribice ili zečiće.
Pitanjem odnosa dece i kućnih ljubimaca godinama se i na stručnom nivou bavi Džošua Rasel, profesor ekologije na fakultetu Canisius College u Bafalou. Već dugi niz godina proučava efekat gubitka kućnog ljubimca na decu, te je kroz svoj rad došao do saznanja da deca ljubimce ne vide i ne doživljavaju samo kao životinje u kući. Većina dece svog kućnog ljubimca opisuje kao brata, sestru ili najboljeg prijatelja s kojima imaju vrlo čvrstu vezu.
Dr. Rasel je napravio istraživanje između 12 dece starosti od 6 do 13 godina koja su u prošlosti izgubila kućnog ljubimca te je otkrio da čak i godinama nakon tog nesrećnog događaja deca izjavljuju kako im je to bio ”najgori dan u životu”. Otkrio je da deca sama osmišljavaju vrlo originalna objašnjenja zašto je ljubimac uginuo te da način na koji je ljubimac uginuo snažno utiče na jačinu i dubinu njihove tuge i patnje.
Deca imaju vrlo izražen i jasan osećaj egzistencijalne pravednosti u smislu da mogu proceniti da li je ljubimac živeo do prihvatljive dobi. Drugim rečima, deca će lakše prihvatiti smrt ljubimca koji je doživeo duboku starost i za kog se u porodici očekivalo da će ubrzo umreti od starosti.
Foto: Pixabay
Isto tako, deca su manje patila i tugovala ako im se od početka iskreno reklo da neka određena životinja ima vrlo kratak životni ciklus. Deca jednostavno prihvataju činjenicu da ribica ili hrčak neće živeti tako dugo kao mačka ili pas. Isto se događa i kada je životinja jako bolesna. Deca znaju da joj nije bilo spasa i da postoji razlog za njenu smrt. Čak će pristati i da se životinja uspava ako je u velikoj patnji i fizičkoj boli.
U gore navedenim situacijama i roditelji imaju više vremena da decu pripreme na ono što će se dogoditi, da s njima razgovaraju o strahovima, tuzi i drugim osećanjima koji će se pojaviti kada voljeni ljubimac ode.
Međutim, kad ljubimac strada u nesretnom, neočekivanom ili tragičnom slučaju, deca će puno teže prihvatiti taj gubitak.
Kako deca doživljavaju iznenadni gubitak kućnog ljubimca?
Kada mačka, pas ili neki drugi ljubimac iznenada ugine, u detetu se prvo javlja osećaj nesigurnosti zbog nepredvidljivosti sveta koji ga okružuje. Čas je nešto ovde, čas jednostavno nestane. Deca počinju shvatati da životinje, ali i osobe iz njihove okoline jednostavno jednog dana, bez ikakvog upozorenja, mogu umreti i više neće biti tu.
Foto: Pixabay
Naravno, način na koji deca interpretiraju smrt zavisi i o njihovoj dobi i razvojnoj zrelosti, za NY Times objasnila je Džesika Harvej, psihoterapeutkinja koja se specijalizirala za probleme vezane za osećaj tuge kod dece. Objasnila je i kako se osećaj tuge kod dece razlikuje od osećaja tuge kod odraslih. Deca kod gubitka voljene osobe ili ljubimca neće uvek istog trenutka zaplakati i pokazati emocije. No to ne znači da ih gubitak nije pogodio i ostavio na njima traga.
Šta roditelji mogu da učine kako bi pomogli detetu?
Deca mlađa od pet godina teško će uopšte shvatiti da je kućni ljubimac otišao zauvek i da ga više neće biti. Ona još uvek ne razumeju koncept smrti u smislu fizičkog nestajanja. Ali to ne znači da ne osećaju tugu. Najčešće taj osjećaj ispoljavaju kroz igru. Na primer, uzeće plišanu igračku i igrati se igre u kojoj će plišani medo biti bolestan, ići kod doktora i potom umreti. Roditelji se u tom trenutku mogu uključiti u ovu imaginarnu priču i igru te pomoću druge plišane životinjice preneti utešnu poruku.
Kod dece između pet i osam godina mogu da pomognu i tematske ili terapeutske slikovnice.
Pomoći će i razgovor. Naime, što je dete starije, imaće više pitanja o konkretnom nesretnom događaju zbog kog vašeg ljubimca više nema, ali se nemojte iznenaditi ako razgovor preraste u pitanja o ljubavi prema nekome, gubitku i o tome što se događa kad neko umre.
Foto: Pixabay
Terapeuti i stručnjaci preporučuju roditeljima da uvek odgovaraju iskreno, ali bez puno brutalnih detalja. Ako dete pita, na primer, ko je kriv zato što je vašeg psa udario auto, iskreno odgovorite da je pas kriv jer je pobegao iz dvorišta i istrčao pred auto vozaču koji ga nije očekivao i nije stigao da zakoči. Ako vas pita hoće li neko odgovarati za to, iskreno mu recite da ne možete ništa uraditi i nikoga kazniti. Važno je biti iskren, ali potom i pomoći detetu da se nosi s osećajem ljutnje. Jedno je iskrenost oko toga šta se dogodilo, a drugo su osećanja koja se javljaju zato što se to dogodilo. Laganjem ili umanjivanjem istine nećete pomoći detetu da se oseća manje tužno, povređeno, ljuto ili bespomoćno. Istovremeno učite svoje dete da s vama može razgovarati o bilo čemu i da sme i treba iskreno pokazivati svoja osećanj. Na taj način će se lakše nositi s nekim narednim gubicima koji će mu se nedvosmisleno događati u budućnosti.
Vrlo je važno detetu priznati i dozvoliti svako osećanje. Ako oseća ljutnju prema mački jer je bila tako nepažljiva i podletela pod auto, neka je oseti i izbaci. Ako oseća strah za drugu mačku da se ne dogodi isto, pomozite detetu da se sa tim strahom nosi. Isto tako, nemojte se iznenaditi ako se tuga pojavi u naletima. U jednom trenutku dete će plakati, pa će se sledećeg trenutka već igrati, a onda odbijati da jede jer je tužno i stalno misli na ljubimca.
Foto: Pixabay
Ponekad će detetu pomoći neki ritual s kojim će se cela porodica oprostiti od kućnog ljubimca. To može biti paljenje svećice i razgovor u kom će svako reći zbog čega je voleo tu životinjicu i koliko mu je značila. Možete zajedno psu, maci, papigi ili kornjačici napisati oproštajno pismo ili joj nešto nacrtati, uokviriti to i staviti na zid. Možete zajedno urediti album sa slikama ili zasaditi drvo kao uspomenu na ljubimca. Kroz takvu aktivnost neka deca lakše izbace i prebrode tugu, ali ujedno imaju mogućnost izreći koliko im je njihov kućni ljubimac značio.
Pomoć treba potražiti ako dete ima problem sa spavanjem, napade teskobe, straha ili besa ili bilo koji simptom koji vas brine, a ne povlači se i ne nestaje nakon tri meseca.
Izvor: www.klinfo.rtl.hr
Komentari (0)