Foto: Unsplash
Danas sam bila na pola koraka od telefona i od poziva u kojem bih rekla mami da dođe po mene. Da sam zaista pozvala mamu, verovatno bih ridala pola sata i rekla joj da sve ovo nije za mene, da normalan čovek prosto ne može nositi toliku odgovornost, da mi preporuči neki lek, jer nije normalno da nisi u PMS-u, a da imaš tolike promene u raspoloženju.
Ode čokolada…
Odoh još malo da plačem…
Nemojte mi samo prosipati sva ona ižvakana i prežvakana pravila o tome kako morate imati strpljenja, strpljenja, strpljenja, kako decu treba ljubiti i grliti i govoriti im koliko su važna, itd. Iako sam najgora mama na svetu, da nosim karmin, moj trogodišnjak bio bi sav crven, eto toliko ga ljubim.
I grlim ga. I strpljiva sam. Beskrajno strpljiva. I govorim mu, a i moji postupci mu više od svega govore koliko je važan. Toliko je važan da sam danas pobegla od njega u drugu sobu i počela da plačem. Ne, nije me video. Šta ti je čovek…
Foto: Unsplash
I kakva im je to faza?
To „ne” on razvlači dok ga izgovara, razmaženo ga pevuši i gleda me kao da me čika, onako ispod obrva dok se smeška… I ja onda dobijem taj poriv da vičem na njega do iznemoglosti, da ga protresem i da ga ljubim i grlim do iznemoglosti, istovremeno.
Zašto me zove za svaku sitnicu, traži vodu, kašiku, maramicu, loptu, da zavrnem rukav, da pomerim stolicu, da dodam knjigu, da sklonim knjigu… Nekad se umorim od ponavljanja, pa ga poslušam. Onda, naravno, svojevoljno postajem rob sve do trenutka dok se ponovo ne pobunim. I nije on kriv, ne, on samo radi što verovatno svaki trogodišnjak i treba da radi, je li tako?
I sad me kritikujte za nedoslednost, slobodno. Kriva sam. Najgora sam mama na svetu.
Onda čekam noć da budem sama, da razmišljam, da se sabiram i oduzimam, da planiram, da kujem planove i strategije, da zapišem ponešto i na papir i to zalepim na frižider da ne zaboravim sutradan… npr. da ne zaboravim da nema igračaka na stolu dok se ruča.
Nedostaje mi…
Da obiđem čitav grad na biciklu. I da ne moram o tome bilo kome da pričam kad se vratim kući. Da pojedem celu čokoladu sama i da se ne krijem, da nikome ne moram da objašnjavam zašto sam je pojela za jedno veče.
Nedostaje mi…
Nedostaje mi da budem tužna čitavog dana, da plačem ako mi se plače, da vičem ako mi se viče, da budem to što jesam, jednostavno, a ne ovako, neprestano da razmišljam o tome kakve će posledice ostaviti moje ponašanje na ponašanje, ličnost i osećanja mog deteta. Da ne budem primer. O, kad bi ti psiholozi zamukli na neko vreme i ja kad bih prestala da čitam sve što oni imaju da kažu.
Nedostaje mi…
Nedostaje mi da odvrnem muziku i da plešem kako želim, sama, da mi niko ne govori da se sklonim, jer ja njemu, eto, oduzimam mesto na podijumu.
P.S. Autorka teksta je mama dva dečaka i želi da ostane anonimna jer se stidi zbog savršenih mama
Komentari (0)