Srpski brak u proseku traje 12 godina, a svaki peti se završi razvodom. Ali dok se broj neuspešnih bračnih zajednica može statistički obraditi, matematika nije ni od kakve pomoći kada se govori o onome kroz šta prolaze osobe koje su u brak polagale velike nade.
– Samo od sposobnosti partnera da se adaptiraju na novonastalu situaciju zavisiće i nivo stresa kroz koji će svi članovi porodice proći. Čak i sporazumni razvodi izazivaju veliki stres jer predstavljaju ogromnu životnu promenu, kojoj se treba prilagoditi. Posebno je važno brinuti o deci. Ona su ona sklona, naročito u mlađem uzrastu, da u sebi traže krivca za to što su se roditelji razišli – kaže Iva Branković, socijalni radnik i porodična savetnica.
Adaptacija partnera, koja je ključna za „dobar razvod”, podrazumeva da oboje prihvate svoj deo odgovornosti za to što se brak na kraju ipak raspao.
– To nije jednostavno, ali ako prihvatimo svoj doprinos razlazu, ma kako on bio veliki ili mali, onda stajemo iza svojih postupaka, prihvatamo sebe i svoje odluke, savest se smiruje, a s mirnom savešću jenjava i osećaj krivice. Osim toga, važno je da o sebi ne mislite kao o „onoj koja je trebalo da sačuva brak” – kaže naša sagovornica.
Žene često pate zbog takvog načina razmišljanja jer su naučene da su odgovorne za očuvanje porodice. Istina je da je za zasnivanje braka potrebno dvoje, pa isto važi i za njegov raspad.
STRPLJENJA NA PRETEK
Prijateljstvo podrazumeva dve osobe i nemoguće ga je ostvariti bez dobre volje drugog. Uvažite ljutnju bivšeg partnera, kao i ritam i uslove pod kojima je spreman da ponovo gradi odnos.
– Ovaj proces, kao i svaka druga nova situacija u životu, traži otvorenost i strpljenje. Granice strpljenja su, naravno, individualne. Partneri koji su dobili starateljstvo nad detetom često iniciraju kontakte s drugim partnerom pod izgovorom da ovaj nedovoljno brine o detetu, ali to opet podrazumeva preuzimanje previše odgovornosti na sebe. Ukoliko neko ne želi da bude prisutan roditelj, to je njegova odluka i treba ga pustiti da se sam jednog dana nosi s posledicama takve odluke – kaže Iva Branković.
Prijateljstvo posle braka je poželjno, ali nije obavezno. Značajnije od prijateljstva jeste poštovanje kako ličnosti tako i dogovora, posebno ako su posle braka ostala i deca.
– Za decu je razvod stresan čak i onda kada je potpuno sporazuman, pa je važno da roditelji posle razvoda imaju skladne odnose. Deca se uvek nadaju da će se roditelji pomiriti, jer to jednostavno žele, ali ne treba zbog toga izbegavati blizak odnos s bivšim partnerom kako se deci ne bi davale lažne nade. Naprotiv. Objasnite im da, iako mama i tata više nisu u braku, oni ostaju ujedinjeni kao roditelji, i da se to nikada neće promeniti.
PRAŠTANJE JE KLJUČNI FAKTOR
A da li je moguće prevazići sva negativna osećanja?
– Da, to bi trebalo da bude vrlo realno jer je prirodno da ljudi koji su deo života podelili i bili bliski ostanu i dalje u dobrom i podržavajućem odnosu. Ipak, to nije često, a prepreke se kriju u uzrocima koji su doveli do razvoda. Ukoliko se jedan od partnera osetio izdanim ili su partneri tokom braka shvatili da nemaju zajednička interesovanja, to nisu dobre osnove za prijateljstvo. Ipak, prijateljstvo nije ni neophodno za skladno funkcionisanje nakon braka. Važna je saradnja u roditeljskom timu.
Praštanje je ključni faktor, ne samo u uspostavljanju adekvatnog odnosa nakon razvoda već i u uspostavljanju ličnog emotivnog balansa. Osećanja besa i ljutnje su vrlo zavodljiva jer daju jednu specifičnu vrstu energije, ali veoma su destruktivna na duže staze jer nas zapravo troše i održavaju u odnosu koji je prestao.
– Zdravije je tugovati neko vreme, a zatim pronaći snage i oprostiti. Kako oprostiti? Za to nema recepta. Ključni motiv za opraštanje trebalo bi zapravo da bude svest o sopstvenoj dobrobiti jer samo kroz oproštaj zatvaramo priču i otvaramo mogućnost da nastavimo dalje i da nam se nešto novo i lepo desi.
Komentari (0)