Kada vidite roditelje koji u naručju nose jedno dete, a za ruku drže još jedno ili dvoje, sigurno ćete se raznežiti i poželeti da i vaša porodica izgleda tako. Međutim, kada pomenete partneru kako želite da sinu ili ćerki podarite brata ili sestru, nailazite na negodovanje i neodobravanje. Kristina Brajević Car, psiholog, specijalista psihoterapije i predavač na Fakultetu za medije i komunikaciju, kaže da razlozi zbog kojih se partneri ne odlučuju za više dece mogu biti vrlo praktični, ali i nesvesni, psihološki…
– Mnogi kao razloge zbog kojih ne žele da prošire porodicu navode tešku ekonomsku situaciju, skučen stambeni prostor, život u zajednici… Činjenica je da živimo u promenljivom vremenu, ali trenutna ekonomska situacija ne predstavlja merilo budućih prilika koje su pred nama. Kako svi različito definišemo idealne uslove, pitanje je da li je naša situacija zaista tako nepovoljna kako nam se čini ili bi je neko drugi nazvao idealnom – kaže Kristina Brajević Car.
VIŠE DECE, VIŠE SREĆE
U česte razloge protiv proširenje porodice spadaju priroda posla, želja za napredovanjem i nedostatak vremena, iako u praksi ništa od toga ne mora negativno da se odražava na podizanje dece. Naprotiv. Ambiciozne, vredne i odgovorne osobe, vrhunski profesionalci često predstavljaju baš dobar uzor svojoj deci jer uspevaju da im prenesu tajnu uspešnog balansiranja između životnih prioriteta i obaveza.
– Ako psihološki analiziramo odbojnost prema proširenju porodice i odluku da se odgaja samo jedno dete, možemo da naiđemo na perfekcionizam onog roditelja koji ima potrebu da drži ukućane pod kontrolom i da dominira. U tom smislu je interes jasan.
Što ih je manje, lakše ih je kontrolisati. Kako je potreba za kontrolom iracionalna, ne treba je ni komentarisati.
Ukoliko se odnos sa partnerom doživljava kao nestabilan ili smo navikli da jedno drugo tretiramo kao decu, ideja o proširenju porodice u takvim uslovima deluje preambiciozno.
– Suprotno ovom utisku, moje istraživanje na temu partnerskih relacija pokazalo je da sa brojem dece raste zadovoljstvo brakom. Lakše je postaviti granicu između partnerstva i roditeljstva ukoliko deca nisu upućena isključivo na roditelje.
I na kraju treba pomenuti zdravstvene razloge. Teška trudnoća ili porođaj umanjuju želju i spremnost za daljim rađanjem.
– Kada nestane strah i neizvesnost koji često prate prvu trudnoću i dodatno je otežavaju, pitanje je da li će i naredne trudnoće imati isti tok. Najverovatnije da neće.
DA LI JE TO SEBIČNO?
Da li je strah od promene razlog što jedan od partnera ne želi drugo dete?
– Najveću razvojnu promenu partnerstvo doživljava po rođenju prvog deteta, odnosno neposredno pre i nakon toga. Roditeljstvo zahteva drugačiju organizaciju i komunikaciju i menja način na koji doživljavamo partnera. Kada se uskladimo u novoj roditeljskoj ulozi i priviknemo na novu situaciju, tada i partner ponovo za nas postaje emotivni partner, a ne samo saradnik u roditeljstvu.
I prvorođena deca prolaze kroz fazu psihološkog prihvatanja novog člana porodice, pa često intenzivno reaguju.
– To je zanemarljivo sa stanovišta psihološke dobiti koju ostvarujemo kroz odnos s bratom ili sestrom. Kvalitetan odnos između sestara ili braće jedan je od najvažnijih životnih oslonaca, na njemu se zasniva kasniji psihološki imunitet.
Mnogi misle da to što partner ne želi više dece indirektno znači da nas smatra lošim roditeljem. Međutim, češće je to zato što recimo žena ima potrebu da sačuva bliskost s mužem i plaši se dalje distance. A da li je zbog toga sebična?
– Ne. Važnije je potruditi se da razumemo koje su to partnerove potrebe uskraćene u novim porodičnim okolnostima i pomoći mu da otvoreno iskaže šta mu to nedostaje – kaže Kristina Brajević Car.
DECA NAS POKREĆU
Deca su neiscrpan izvor inspiracije. Ukoliko partner to ne uviđa ili smatra sebe neuspešnim roditeljem, treba ga ohrabriti. Treba smanjiti i prevelika očekivanja od sebe i parnera kao roditelja, koja nas sprečavaju da budemo spontani. Ne postoje savršeni roditelji niti deca. Ono što jesmo već je dovoljno dobro.
Komentari (0)