Fotografisanje trudnih zatvorenica

Snimljene sa pastelnim zidovima u pozadini i tablama od plute na kojima su fotografije očeva, fotografije majki zatvorenica Cherly Janna-Truscott pričaju priču o rastućem broju žena u američkim zatvorima.

“Kada razmišljam o ranjivoj populaciji, mislim da su žene koje su trudne u zatvoru među najranjivijima. Dalje od toga ne može”, kaže Cheryl Hanna-Truscott. Babica i specijalista za tretman dece žrtava nasilja, Hanna-Truscott volontira u jednom od malobrojnih jaslica u zatvoru. Ovde je, u poslednjih 12 godina, fotografisala zatvorenice, tetovaže, bebe i sve ostalo.

Sve fotografije: Cheryl Hanna-Truscott

Njen projekat “”Protective Custody” skreće pažnju na rastući broj žena u zatvorima u Americi. Između 1980. i 2010, broj žena u zatvorima je porastao za 646 procenata, što je 1.5 puta veći rast nego rast broja muškaraca. Ona je dokumentovala i istovremeni rast broja trudnih žena i mladih majki koje žive u zatvorima. Kako najveći broj majki zatvorenica (tri puta veći broj od očeva zatvorenika) prijavljuje da su primarni staratelji dece, biti osuđena kao mlada majka ili trudna žena je strašno – kako za ženu, tako i za bebu. Opcije su, u najvećem broju slučajeva: tuđa nega, usvajanje ili abortus.

Vašingtonski korektivni centar za žene, koji je deset minuta vožnje od kuće Hanne-Truscott, 1991. je postao jedini od četrnaest takvih centara u zemlji, koji je započeo Residential Parenting Program, program brige o majkama zatvorenicama i njihovoj deci. “Ostali delovi zatvora su kao Orange Is the New Black”, kaže Hanna-Truscott. “Ali, jedinica u kojoj se primenjuje program za majke, liči na studentski dom, sa opremljenim sobama i volonterima koji brinu o deci poput dadilja”, kaže.

Nisu sve zatvorenice kvalifikovane da budu deo programa. Da bi učestvovale, kaznu koju služe moraju da odsluže za dve i po godine nakon rođenja deteta. Žene koja uđe u program smatraju se ženama koje su dobile drugu šansu. Ovaj program je najznačajniji za žene koje se porode za vreme izdržavanja kazne, jer uz program ne moraju da se razdvoje od deteta odmah po rođenju.

Sa Hannom-Truscott smo razgovarali o teškoćama i problemima sa kojima se žene suočavaju u zatvorima i porastu broja žena u zatvorima.

Hanna-Truscott: Po onome što sam čula od mnogih žena, shvatila sam da ovaj program doživljavaju kao drugu šansu. Neke od njh su pre ovoga već izgubile decu i sa teškoćom gledaju na sebe kao majke. Tako da, koliko god ne žele da priznaju, ponekad mi kažu: “Toliko mi je drago što sam ovde. Kao da mi je bog dao drugu šansu”. Program majkama daje šansu da uče o raznim fazama razvoja deteta. Mnoge od ovih žena nisu obrazovane i ne znaju šta sve znači biti majka, tako da sve ovo unapređuje njihove roditeljske sposobnosti.

Postoji deo prijavljavanja za program, tako da neke majke postanu deo programa samo nekoliko nedelja pre porođaja. To znači da su već mnogo vremena provele vrlo anksiozne i pod velikim stresom, a to je jako loše za trudnoću. Drugo, zatvor je sam po sebi jako stresno okruženje. Ovaj program majkama daje podršku, ali uz svu pomoć, ima mnogo stresa u samoj činjenici da postajete majka – svaka od žena se zapita: “Da li radim stvari kako treba? Da li sam dovoljno dobra?””.

Prvo, to je porodica koja ih čeka napolju, a koja je u najvećem broju slučajeva nefunkcionalna. Onda je tu društveni momenat u samom zatvoru, koji je često nezdrav. Jeste nekada gledali Orange Is the New Black? Ima mnogo ljudi za koje misliš da su ti saveznici i prijatelji, a oni to nisu. Drugo, mnoge žene su traumatizovane. Nek od njih nikada nisu imale nekoga ko se starao o njima – tako da uglavnom nemaju nikave veštine i imaju vrlo malo formalnog obrazovanja. To dalje znači da će imati velikih problema da nađu posao kada budu izašle iz zatvora. Kada izlaze, dobiju 40 dolara, novu odeću i autobusku kartu. Sa time treba da započnu novi život, a većina žena sa kojima ja radim to treba da uradi sa svojim detetom od par meseci.

Jako je teško pronaći mesto za život napolju jer ljudi često ne žele da iznajme stan ili sobu osobi koja je bila osuđivana. Mnoge od ovih žena imaju i problema sa drogom, kojima se niko ne bavi dok su u ztavoru.

Uglavnom su to krivična dela poveza sa drogom. Nisu sve prodavale drogu ili se drogirale, ali je većina njih imala neki problem sa zavisnošću koji ih je i doveo iza rešetaka. Možda im je trebalo para, pa su prodale drogu ili su se našle u saobraćajnoj nesreći pod uticajem droge i povredile nekog. Zanimljivo je da u zatvorima ima mnogo programa za žene koje su koristile drogu na ovaj ili onaj način, ali većina žena koje sam ja srela nije uspela da se kvalifikuje ni za jedan od njih, jer prekršaj zbog koga su ovde nije usko povezan sa konzumacijem droge. Jedna od žena sa kojom sam pričala je želela na program odvikavanja, ali je jednostavno nisu primili.

Samo neformalno. Ponekad pitam kolege koje su u kontaktu sa njima po službenoj dužnosti kako im ide. Neke od žena kojima je dobro išlo za vreme programa, imaju mnogo problema po napuštanju programa. Druge, za koje nikada ne bih rekla da će uspeti, odlično prođu kada izađu iz zatvora. Počela sam da volontiram misleći da je ovaj program lek za sve njih, međutim, nije tako. Ali, mislim da bebama ipak bude dobro. To je važno, jer program i služi tome da ove bebe dobiju šansu.

Izvor: Vice.com