Kod hiperaktivne dece izražen je preterani nemir, impulsivnost u mišljenju i ponašanju i nemogućnost održavanja pažnje. Ipak, ne radi se o neposlušnosti, već o nemoći deteta da se smiri. Ovo bi po, rečima Milene Kostić, psihologa, psihoterapeuta i instruktora obuke u psihološkom savetovalištu “Jazz” u Beogradu bila “lošija strana” opisa njihove ličnosti. Oni su, zapravo, veseli, pametni, iskreni, naivni, spontani, puni ljubavi, vrlo osetljivi, izrazito humani, ili umetničke duše.
Ovu problematiku u savetovalištu tretiraju kao deo detetove prirode, a ne kao bolest ili poremećaj. Isto kao što neko dete može da bude stidljivo, jogunasto, tvrdoglavo ili sanjar, tako neko drugo može biti impulsivno i vrlo aktivno po prirodi. Deca koju opisujemo kao hiperaktivnu su rođena sa velikom količinom vitalne energije i mogu biti vrlo brzi, efikasni i aktivni. Kao što postoje “bodibilderi” koji su nabijeni mišićnom masom, tako postoje oni koji su nabijeni energijom, dakle “enerdžibilderi”, E-bilderi.
– Vremenom se samo menjao naziv od hiperkinetskog poremećaja (ADHD – Attention deficit and hyperactivity disorder), minimalne moždane insuficijencije, zatim sindrom hiperaktivnosti i problema sa pažnjom. Učestalost je, inače, 4 – 5 puta veća kod dečaka.
U dugodišnjem radu i komunikaciji sa velikim brojem takve dece uvidela je naša sagovornica da je to njihova posebna priroda, da su oni samo drugačiji, a nikako poremećeni. Praksa je pokazala da su ovakva deca brza, brzo misle, brzo odlučuju, brzo shvataju, brzo sa misli krenu na dela! Brzina kojom misle i delaju je ono što ih čini drugačijim.
PAŽNjA PO SVAKU CENU
Problem nastaje što žive, školuju se i rade u okruženju vršnjaka i drugih osoba koji nisu tako brzi. Iz tog sudara njihovih moći i okruženja u kome žive proizilazi niz problema i za njih i za okruženje, porodicu, braću, sestre, nastavnike, drugare…
Velika većina hiperaktivne dece imaju doživljaj da su drugačija, da nigde ne pripadaju. Ustvari, to je za njih najveći izvor patnje, taj doživljaj neprihvaćenosti ili odbačenosti. U isto vreme potuno su svesni da nemaju nikakve loše namere. Njihova poruka je:”JA SAM OK!” Zato će uraditi sve da na sebe skrenu pažnju, želeći da se dopadnu po svaku cenu i da nas oraspolože i odobrovolje. Pažnju na sebe skreću najčešće tako što rade ono što drugi ne smeju ili ne vole. Postanu “kraljica ili kralj zabave” na času ili u grupi, krevelje se, ludiraju, prave grimase da zasmeju druge, da ih oraspolože ili učine srećnima, nesposobni da predvide posledice takvog ponašanja. Tipična posledica takvog ponašanja je da postanu “dežurni krivci”.
Velika količina energije zahteva dobro razvijene sposobnosti njenog korištenja: sposobnost samokontrole, sposobnost da namerno usmere i zadrže pažnju koliko je potrebno, da budu strpljivi, da čekaju druge na koje su upućeni (roditelja, učitelja, prijatelja) koji imaju manje energije od njih.
PODRŠKA PRIRODNIM IZAZOVIMA
– Pored svih terapija, u našem savetovalištu koristimo Bahove cvetne esencije. Cilj je da umanjimo i eliminišemo ovaj nedostatak ravnoteže. Pomažemo deci i odraslima da upostave i neguju sopstvenu ravnotežu, da razviju potencijale u kapacitete ili da obnove sposobnosti koje su blokirane neravnotežom. Korišćenje Bahovih cvetova je jednostavno i bezbedno za uzimanje čak i kod male dece. Potreba za razvojem i negovanjem sposobnosti je dugoročna. Tretman ne sme da ostavi fizičke, emotivne niti mentalne posledice nakon dugotrajne upotrebe. Hiperaktivnoj deci, kao i njihovim vršnjacima, potrebna je podrška s vremena na vreme tokom njihovog prirodnog rasta i razvoja, punog prirodnih izazova – polazak u obdanište, u prvi razred, rođenje mlađeg deteta u porodici, prelazak u peti razred, pubertet, odnosi sa vršnjacima i pozicioniranje u grupi nakon upisa u srednju školu, odnosi sa suprotnim polom, autoritetima – objašnjava Milena Kostić.
.jpg)
LEK U LjUBAVI
Na pitanje da li je potrebno lečenje, psiholog Kostić kaže da se ne radi o lečenju, nego o pedagoškom i psihološkom tretmanu. Do nedavno se smatralo da je ADHD problem detinjstva, ali problem traje, i prepoznaje se i kod odraslih ljudi – dakle, ne prerasta se. Primarni problem (pažnje i hiperaktivnosti) može da se komplikuje u pubertetu, razvojem anksioznosti, depresije, maloletničke delikvencije, zloupotrebe supstanci, promiskuiteta… Zapuštanje ADHD deteta ugrožava i kvalitet života svakog člana porodice. Hiperaktivna deca se leče najviše ljubavlju. Tu je još i niz vaspitnih, pedagoških i psiholoških mera, koje služe da se sačuva sve ono što je pozitivno kod te dece, ali i da se ublaži trpljenje drugih u njihovom neposrednom okruženju.
NASLEDNO POSEBNI
Roditelji treba da razumeju da njihovo dete nije bezobrazno, nego nemoćno, jer ima naglašene emotivne potrebe. Pri tom, hiperaktivnost je u oko 80 odsto dece nasledna. Najčešće od jednog roditelja, ali linija može da se prati i dalje, pa znake ADHD možemo naći kod njihovih baka ili deka, stričeva, ujaka, tetaka i sl. Pošto se ADHD manifestuje još u predškolskom dobu, onda već tada možemo početi da pomažemo porodici ADHD deteta. U budućnosti, posle burnih godina vaspitavanja, srešćemo mladu, zdravu, veselu osobu, a hiperaktivnost i pažnja biće pod njihovom kontrolom. Odrasli, mladi ADHD ljudi umeju iskreno da se raduju i da vole. To je naprosto, posebna vrsta ljudi – objašnjava Milena Kostić.
Komentari (0)