Odnos majke prema detetu, razlikuje se kroz vreme, po zemljama, ali i po društvenim slojevima. Majčinsku ljubav oblikuju i uslovljavaju kultura i mentalitet – kaže psihološkinja Hajdi Keler.
Stiče se utisak da se majke u Nemačkoj ponašaju drugačije nego ranije: tokom dana, decu nose tesno priljubljenu uz svoja tela, a ne kao pre – vozeći ih u kolicima. Noću, mala deca vrlo često spavaju u krevetu sa roditeljima, umesto u kolevkama. Šta je uzrok ovoj promeni?
Hajdi Keler: Ovaj fenomen promene podizanja dece, kao i fenomen takozvanog modernog oca, primećuje se samo kod jedne manje grupe: kod visokoobrazovanih osoba koje imaju malo dece i postaju roditelji u kasnijem životnom dobu. Ova grupa se sasvim svesno bavi pitanjima podizanja dece, mnogo čita i na taj način je dobro informisana o najnovijim naučnim saznanjima. Ipak, to ne znači da su oni i bolji roditelji. Naravno, i industrija snažno reaguje na ove promene. Ako malo pogledate po radnjama, uočićete neverovatno veliku ponudu marama za nošenje dece, kao i mnogih drugih stvari.
Bez obzira je li reč o maloj grupi ili ne – može li se reći da je to savršen način podizanja deteta koji mu omogućava savršen početak života?
Na ovo pitanje se ne može dati uopšteni odgovor. Najvažnija je intencija, odnosno pitanje – šta roditelji određenim ponašanjem žele da postignu, kakva im je namera? U jednoj tipičnoj porodici srednjeg sloja u Nemačkoj, SAD ili Italiji, vrlo često se može videti da majke svoju decu stavljaju na pod i onda se saginju iznad njih. Na taj način one komuniciraju s decom očima, pogledom, ali i razgovorom. Majke postavljaju deci mnoga pitanja, verbalizuju unutrašnji svet deteta. Tako su stvorene osnove i mogućnosti lakšeg postizanja ciljeva socijalizacije. Ova deca lakše stupaju u kontakt s drugima i lakše razvijaju autonomiju.
Neke majke se sa decom igraju stalno, a druge nemaju vremena za to
S druge strane, takav odnos između majke i deteta ide na uštrb njihove povezanosti. Telesni dodiri su retkost. Čak i ako majka dete nosi u marami, s obzirom na klimu u kojoj živimo, obično je to kontakt preko odeće. Dete oseća stimulaciju putem kretanja (majke), ali ono bi to isto osećalo i u kolicima, kaže Hajdi za Dojče vele.
Vi ste sprovodili mnoga istraživanja i u drugim zemljama, u Indiji, Meksiku, Kini… U kojoj meri postoje razlike u majčinskoj brizi?
Odlučujuća nije zemlja nego socijalno okruženje. A ono se snažno orijentiše prema obrazovanju. Od stepena obrazovanja majke zavisi u kojem životnom dobu će dobiti dete, kao i koliko dece će roditi. Porodice srednjeg sloja u Indiji, srednjoj ili južnoj Americi, i u Evropi, po ovom pitanju su vrlo slične: majke decu dobijaju vrlo kasno i porodice ostaju male. Naravno i ovde postoje razlike. U svakom slučaju ima više sličnosti među porodicama srednjeg sloja širom sveta, nego među porodicama koje žive u istoj zemlji – ali jedna u gradu, a druga na selu. Gradske majke vrlo često uopšte ne razumeju majke na selu i smatraju da pogrešno podižu svoju decu.
Najvažnije je pitanje šta roditelji određenim ponašanjem žele da postignu
Isto tako, vrlo su slične seoske porodice u Kamerunu, Brazilu ili u Indiji. To znači da majke održavaju vrlo blizak telesni kontakt s decom, iako one nisu glavna veze deteta sa svetom. Ovde zapravo zajednica preuzima brigu oko podizanja deteta, podstiče decu da što brže nauče da sede i hodaju, kako bi što pre postala samostalna. Isto tako, ako dete zaplače, majka ga odmah uzima u naručje ili ga doji.
Nemački način podizanja dece predstavili ste majkama u Kamerunu. Kakva je bila njihova reakcija?
Ženama smo pokazali filmove: majke decu stavljaju na pod i saginju se iznad njih. Kamerunke su bile šokirane i zaključile da je reč o lošim majkama. Na kraju su predložile da neke od njih odu u Nemačku i nemačkim majkama objasne kako treba da se ophode prema deci.
Fenomen takozvanog modernog oca, primećuje se samo kod jedne grupe roditelja
Njih je iznenadio i način komunikacije. Zapadnjačke majke svoju decu uključuju u dijaloge, male signale beba interpretiraju kao učestvovanje u razgovoru. Kada tako nešto pokažete majkama u Kamerunu, one se odmah zapitaju:„Pa zar one ne znaju šta je dobro za dete?”.
Predstave o tome kako treba postupati prema deci duboko su usađene u svima nama. Pritom smo uvereni da je ono što smatramo pravilnim, dobro i za sve druge. To smatraju i afričke majke koje žive na selima. Razlika je u tome što one eto nemaju prilike, a ni mogućnosti da svoje znanje prenesu u ostatak sveta, putem UNICEF-a, Svetske zdravstvene organizacije i sličnih institucija.
Hajdi Keler je profesorka razvojne psihologije na univerzitetu u Osnabriku. Vodi odeljenje „Razvoj i kultura” i radi na Institutu za istraživanje migracija i interkulturalnih studija.
Komentari (0)