Bebe vodili u duplom bolničkom protokolu

– Povod za sastanak sa čelnicima KC Niš i direktorom dr Zoranom Radovanovićem bio je jedan protokol sa slučajevima od 1968. do 1971. godine. Sedam majki htelo je da izvrši uvid u medicinsku dokumentaciju s porođaja, da bi se ispostavilo da za dve uopšte ne postoje podaci u protokolu. Tako je utvrđeno da protokol nije originalan, već da je to prepis, a gde je original – ne zna se – kaže Radiša Pavlović, predsednik Udruženja “Za istinu i pravdu o bebama”, i dodaje da nedostaju i neke istorije bolesti.

Uprava Kliničkog centra slaže se da majke treba da saznaju punu istinu o sudbini svojih beba, za koje im je rečeno da su umrle po porođaju, ali nikada za to nisu dobile verodostojne dokaze.

U međuvremenu, 56 žena iz Kragujevca, Požarevca, Niša, Kraljeva, Kruševca i Leskovca podnelo je nove krivične prijave o slučajevima nestanka beba, a tužioci su dali policiji naloge da ih istraže. Među njima je i Milanka Momčilović (41), iz Kragujevca, zamenica predsednika Udruženja “Za istinu i pravdu o bebama”, koja pokušava da sazna šta se desilo sa njenim sinom, navodno mrtvorođenim 19. februara 1999. Milankin slučaj mogao bi da bude ključni dokaz da “bebi afera” nije puka izmišljotina, jer su parafinski kalupi posle navodne obdukcije nestali iz bolnice. Tačnije, uzelo ih je, 2. aprila 2004, “ovlašćeno lice MUP”, kako piše u bolničkoj dokumentaciji – bez potpisa.

– Tokom porođaja nešto mi je ubrizgano u venu, posle čega sam zaspala. Probudila sam se bez trudničkog stomaka, ali nigde nisam imala ranu od carskog reza. Rekli su mi da je beba mrtvorođena. Mada sam insistirala na tome da je vidim, nije mi dozvoljeno, a nisam dobila ni obdukcioni nalaz ni otpusnu listu. Kazali su da po to dođem naknadno – kaže Milanka.

Papire nije dobila nikada, a patolog u bolnici joj je prvo rekao da je beba kremirana još pre bombardovanja, da bi joj posle rekli da se i dalje čuva u bolničkoj mrtvačnici. Prema jednoj verziji, obdukcija je urađena u julu, a prema drugoj, još u februaru. Milanka je sa ostalim roditeljima u okviru Udruženja “Za istinu i pravdu o bebama” tragala za dokumentima.
 

OD kada je počela da traga za sudbinom svoje bebe i nestalog brata, Milanka je bila, kako kaže, izložena mnogobrojnim pretnjama i zastrašivanju sa nepoznatih brojeva, od kojih su neki bili zaštićeni. Sve pretnje je prijavila, kao i dva pokušaja insceniranja saobraćajnih nesreća.
 

Godinama su im pričali da je dokumentacija izgorela tokom bombardovanja ili da je uništena u poplavama, da bi se pre dve godine ona ipak pojavila. Iz nje se vidi da je “ovlašćeno lice” odnelo kalup samo nedelju dana pošto je istražni sudija, uz Milankinu saglasnost, dao nalog da se izvrši DNK analiza.

– Predistražni postupak pokrenut je 2004. u Rači i pred istražnim sudijom dala sam izjavu da pristajem da se uporedi moj DNK uzorak sa kalupima. Institut za sudsku medicinu u Beogradu nas je pismeno obavestio da ne može da izvrši tu analizu, pa je sudija dao nalog da se to uradi ili u BIA ili u Institutu za sudsku medicinu u Novom Sadu. Do analize nikada nije došlo jer su kalupi odneti. Sigurna sam da je cilj bio da se spreči analiza, koja bi pokazala da to nisu kalupi moje bebe – kaže Milanka, i dodaje da je ovaj dokaz presudan ne samo u njenom slučaju, već i u celoj “bebi aferi”.

U januaru 2006. drugi istražni sudija dao je novi nalog da se utvrdi da li kalupi pripadaju Milankinoj bebi, ali istraga nikada nije sprovedena.

– Na osnovu privatne istrage mislimo da smo došli do mog deteta, koje je odraslo kod jednog bivšeg bezbednjaka – kaže Milanka, i dodaje da je sličnu sudbinu doživela i njena majka, kojoj je ukraden dečak pre Milanke, takođe iz porodilišta.

– Ne optužujemo službe i državu, naprotiv. Od njih očekujemo punu saradnju. Optužujemo pojedince iz službi koji su godinama zloupotrebljavali svoj položaj – kažu Milanka Momčilović i Radiša Pavlović.