Prvih godinu dana
Prošlo je punih godinu dana kako se družimo, kako sa Vama delim naše avanture, radosti, dileme i muke. Moj vid borbe sa izazovima u životu je humor u svim agregatnim stanjima i svim njegovim derivatima: ironija, sarkazam, preuveličavanje. Zato nekada tekstovi izgledaju kao opisivanje iskrcavanja na Normandiju ili direktan prenos napada vanzemaljaca. Nekada zaista stvarnost nije daleko od prethodnih poređenja.
Želeo sam da iznesem svoja razmišljanja i naša događanja bez da ubeđujem bilo koga u svoje stavove ili ispravnost postupaka. Znam da većina roditelja ima slične brige, muke i izazove. Ja sam podelio kako se mi nosimo sa svakodnevicom. Možda sam nekoga i nasmejao. Možda je nekome bilo malo lakše. Možda se prepoznao u nekim redovima.
A glavni junaci?
Od kako smo se upoznali Luka je savladao nošu, naučio da priča i postao je pravi mali šmeker. Kada pričamo o jednoj drugarici iz vrtića on kao da se malo stidi. Ali baš njeno ime prvo izgovori kada ga pitam koga ćemo da zovemo na rođendan. Telefoniranje baki ili dedi gotovo je nezamislivo bez da se on javi. Navija za Juventus i voli „gitare”.
Viktor je taj koji me je „naterao” da počnem da pišem. On 3. novembra slavi svoj prvi rođendan. Naš Panda je pobedio grčeve i mislim da se izborio sa onim najtežim nicanjem zubića. Kada se smeje to je najglasnije u kući. Takav je i kada se buni. Kada plače najglasniji je u naselju. On još nije shvatio da je Juventus važan ali reaguje na muziku bez greške. Klopa kao veliki. Puzi kao da je iz Legije stranaca. Uz podršku šetamo. Jedini ko ga može nasmejati bez greške je njegov brat Luka.
Hvala Vam svima koji ste čitali i komentarisali.
Javimo se ponekad, časna reč.
Veliki pozdrav od Dva ipo dečaka!
O autoru
Komentari (0)