Divan,divan tekst.Ovo moze napisati i razumjeti samo skroz predana i brizna majka.Koja se daje do kraja.Bez rezerve.Divnooo.

Kada se moj decak 2015.rodio docekali smo ga na onaj svet muz i ja sami bez saveta,pomoci,podrske svega onoga sto pruze deci roditelji kad dodje unuce.Nikada nisam imala pomoc nikoga sa strane sem muza koji radi.Mnogo puta sam se i ja pitala da li sam dobra mama jer bebi rastu zubici pa ustanem nervozna jer me budi po sto puta a ja nemam snage a opet ne zelim da poklelnem jer znam da pomoc nemam od koga da potrazim jer muz mora na posao a roditelje nemamo.Kao deca razvedenih roditelja sin je postao nas svet.Kada se pomesa umor nervoza i jos svasta nesto shvatila sam zasto parovi na pocetku odustanu od svega i govorila sam sebi da moje dete mora imati roditelje uz sebe.Nisu mi bile bitne kafe,prijatelji naravno nikad sebe nisam zapustila al ta sreca kada smo svo troje zajedno je uvek bila neizmerna kao i dan danas.Sad kad ima 4,5 godine sve je lakse a ta sreca je neprocenjiva imati porodicu.Nijedna mama nije najgora al sve mora uz dogovor sa partnerom da se gradi.

Nisi najgora mama, vec najbolja... Ne sekiraj se draga zeno, sve to imamo samo ove "savrsene" nece da priznaju...

Ja trenutno uopšte nisam majka, nemam decu, i ne znam kako je to biti majka, ali imam toliko iskustva iz tuđih života, da znam dovoljno a to je da je preslatko biti majka. I stalno posećujem ovu stranicu, i prvi put pišem komentar. A to je da svakoj majci dođe žuta minuta kada bi samo malo da se osami da ima vremena za sebe, što reče da se sabere i oduzme. I mislim da je žena upravu, i da je potpuno razumem. Gospođa Sofija i Jelena, očigledno ne razumeju da ova žena nije imala za cilj da kaže kako svoje dete ne voli ili mrzi, nego da ga jako voli samo da joj zafali nekad vreme za sebe. I jaje razumem, a Vas dve prepotentne gospođe koje niste razumele jer sa dva grama možda ne umete da čitate između redova skupite svoje puste reči, i ne pravite se pametne. 😄

Pa i jesi najgora,kao i ove što se pronalaze.

Zahvaljujuci tekstu i komentarima shvatila sam da nisam sama. Hvala na iskrenoj ispovijesti. Trebalo mi je da procitam ovako nesto i shvatim da je sa mnom sve u redu.

Ne znam šta je gospođa očekivala. Logično da sa bebom ili malim detetom ne možeš ispijati kafu po dva sata, nego popij, posedi 15 min.i idi. A logično da sa bebom ne možeš jesti kad hoćeš,nego malo prilagodiš i ništa strašno nije jesti dok ti je dete u naručju. Šta konkretno radi ne znam,ali vidim po kukanju da muž ne usisava,ne čisti,jer ne bi ova bila ovako depresivna. Najgore je kad se ovakvima dete zalomi,pa bi one i dalje sedale u centru 2 sata i pile kafu,spavale do podne i sl. Ne mogu se pronaći u ovome. Imam realna očekivanja. Moj trogodišnjak logično voli tobogan i ljuljašku,a kad odemo na rucak pojedemo i idemo,ne blejimo u restoranu još sat.

Ne znam šta napisati,ali nisu deca za svakoga. Evo ne bih znala ni kako pomoći ovakvoj osobi za slučaj da je imam u blizini. Da li je autorka psihički bila spremna za dete, da li je sredila svoj život pre trudnoće, da li ima dobar odnos sa mužem, da li ima neke druge probleme koji joj prave haos u životu? Ne znam zaista, ali ne mogu da se pronađem ni u jednoj rečenici, a iskreno ni moja sestra ni dve drugarice koje su ovo pročitale,a evo sve 4 imamo po dvoje dece,starije od 2.5-3 godine i bebu do godinu. Ne mogu shvatiti ovo, žao mi je i nadam se da će se promeniti na bolje i da će autorka uživati u majčinstvu. Evo jeste bilo situacija,tipa ja u 8.mesecu trudnoće dete plače,neće da hoda do kuće, pa šta Bože moj, malo čučnem,zagrlim ga,pa odmorimo, pa nastavimo. Koliko puta sam se tuširala sa kćerkom u kupatilu, pa nisam depresivna zbog toga. E svašta,šta pročitah.

Jao ove sto kritikuju da su ovakve majke sebicne i da misle samo na sebe. Izvinite vi svetice, majke kraljice sto sve postizete sa osmehom na licu. Sto ste najbolje majke na svetu i verovatno najbolje supruge. Verovatno radite, kuvate rucak, vaspitavate svoju decu, igrate se sa njima i sve to sa toliko strpljenja i neznosti, kako se samo moze pozeleti. Vi, majke, sto nikad ne placete i ne kukate... Lepo rece jedna zena u komentaru, ona koja ne place ili ne prolazi kroz odredjenu fazu ili laze ili nije normalna ili nema svoju licnost. Ne znam zasto je sramota priznati da je ponekad tesko, pretesko. Koliko sam puta plakala, sama, pred muzem. Koliko sam puta izgovorila "ne mogu vise", ali to ne znaci da nisam i da sam losa majka, naprotiv, svom detetu sam najbolja. I hocu kad mogu da odem na kafu s drugaricama, i jocu da ostavim dete kod babe i dede kad god imam priliku i budem sama sa svojim muzem. I to me ne cini losom ili gorom od vas, vi, jake, samostalne zene! Tekst je divan. I molim vas da samohvaljenje ostavite po strani

Jednostavan je komentar na ovu priču:nekome je lakše a nekome teže odgajiti decu! I sve mame su u pravu koje istrajavaju, lično, ja sam mama koja nije spavala šest godina i dok me boli svaka koščica u telu idem dalje, i smejem se i plačem i molim i tepam i vičem i šapućem i VOLIM

Koliko osuda sam ozivela od koje kakvih majki svuda, i na forumima i uzivo, kada bih pisala/pricala ovako nesto. I ja sam majka 2 decaka, i ja, iskrena da budem, (tako sam zivce sacuvala, pa vi navalite sa kamenovanjem, slobodno, navikla sam), za svako "Ne" sledi moje "U cosak!". Neces u cosak, dobices po guzi pa ces onda sam otici u cosak. Pa tako 2-3 puta, pa cemo da vidimo hoces li reci "Ne" opet. Sada smo dosli u fazu "Ne" "Sta si rekao, nisam te cula?" "Hocu mama". Tako smo prvi put pregurali "ne" fazu, sad tako i drugi put guramo kroz ne fazu. Nema ne. Nemoze ne. Kad mama kaze moze samo "Da mama". Gledam svoje drugarice, cupaju kosu, smese se, prete praznim pretnjama, masu prstom i sl, dok njihvi malisani teraju po svom i ne fermaju ih ni 2%... Pa zar je moguce da tako nesto dozvoljavate? Mene kad sin udari ja mu vratim. (naravno ni blizu jako koliko on mene, ali da ga malo zasvrbi, da se zapita sto to bi) Lepo mu kazem, ne je ne. Kako sejes tako zanjes. Ako ne zelis da neko bude bezobrazan prema tebi sto si ti onda bezobrazan prema drugima?... Sa njima, kao i sa svima, po zasluzi. Dobar si - poljubac, nesto si posatigao - veliko BRAVO, udario si nekoga - udarac i za tebe, nisi bio dobar - bices izgrdjen, nisi pojeo ono malo slane porcije sto sam ti dala - nema deserta. Kratko i jasno. Za sve imamo pravila, i svako mora da ih se pridrzava.

Po meni to je sve normalno! Mali polako počinje da bude svestan sebe, i normalno da proba svoje ( i Mamine ) granice. Draga Mama, ako volite svoju decu, nikako im ne smete dozvoliti sve! Morate biti istrajni u svojim odlukama prema njima, morate im dati do znanja da ste Vi autoritet tu, ne znači ne! I to je to! Probajte da se setite svojih mladih dana i kako ste tačno znali šta smete, a šta ne i naravno ko vam je to dao do znanja. Znam da je to teško, ali nekad jednostavno treba progutati "knedlu", sakriti svoja osećanja i biti STROG! Pa, malo po malo, izgraditi deci karakter. Nemojte me pogrešno shvatiti, ne treba im odjednom sve zabraniti, nego preispitajte sebe i pronadjite jednu stvar koja vas najviše "lomi", i krenite odatle. E, tu dolazi strpljenje do izražaja, jer dete kao i svako dete će uradit sve da vas ne posluša, a vi morate biti staloženi i istrajni. Kad budete uspeli da napravite taj prvi korak, svi ostali će prolaziti sve lakše i lakše. i za kraj nemojte "izjedati" sebe, sve su to prolazne i lako rešive stvari, a deca od Vas očekuju stabilnost, ili drugim rečima istrajnost!

Stvarno uzasna majka...
Hvala Bogu pa imam divne prijateljice koje imaju decu istog uzrasta kao sto je moja mica (3g) pa mi je to sto sam videla da je i kod njih SVIH isto stanje, pomoglo da sacuvam zdrav razum :) Iz faze u fazu pa iz fazine fsze faza...i tako do iznemoglosti! Kada ti posle neprospavane noci dodje da ne znas da li da se umijes ili ubijes, pred tobom "Dan Ne"... Sreca sto nisam ni pokusavala da se sminkam ... Kafu sam pila iskljucivo iz tanjirica posto mi sve prospe...posle i prestala da je pijem... A moja mica inace vazi za mirniju u drustvu!
Sada sam mirnija( ili malo prolupala ne znam) ali redje se rastuzujem i nerviram...kazem sebi i ta faza ce proci ;)
Lakse je kada ima ko da ih pricuva bar na sat ali i ovako cemo preziveti i biti srecne cak i mi uzasne majke ;)

Ja se isto osjećam tako, ali nastojim da to ne pokažem i da nađem malo vremena za sebe. Kad vidim da više ne mogu, odmaknem se od djece, sjednem za komp i surfam. Ne reagiram na njihovu viku, jurnjavu po kući i nered. Kad se umore, legnu, zaspu ili gledaju neki crtić. Tada pospremim nered koji su napravili i sve ok. Nema živciranja, ni ljutnje ni plača sa bilo čije strane. A nađem i vrijeme za šetnju, sama. Makar to bilo i kratko do trgovine, jer sam eto, nešto zaboravila kupiti, a mužu ostavim djecu da ih on malo zabavlja.