Sa bebom je sve ok i idemo dalje. Poslodavac je već promenio odnos prema meni i više nisam omiljeni radnik. Već u vazduhu osećam da treba da se povučem. Ali, ako odem na bolovanje, platu ću dobijati sa minimum 6 meseci kašnjenja i tako do kraja porodiljskog. 



Da li treba da spominjem silnu administraciju u trudnoći kada se čekanje i broj papira srazmerno povećava sa porastom veličine stomaka? 
Dok se moja prijateljica u Francuskoj dvoumi kako će da se porodi, šta će sve poneti u porodilište i priprema se zajedno sa mužem za taj veliki događaj, mene na sam pomisao porođaja i naših bolnica hvata jeza u svakom delu tela. Namerno kažem bolnica jer mi i nemamo porodilišta. 

*Porodilište je mesto gde se porađaju žene sa normalnom, zdravom trudnoćom, bez rizika. Porađaju se vaginalno, u položaju koji odaberu, sa babicama koje ih podržavaju i masiraju kako bi što lakše donele nov život na svet. 

*Bolnica u kojoj se žene porađaju su ustanove koje primaju i patologiju i rizične trudnoće i rade operacije i u takvoj ustanovi su svi u strahu da se nešto ne dogodi pa se zdrave žene tretiraju jednako kao i bolesne i pod rizikom. 

Ali ako budem išla u Školu za trudnice (koja na svu sreću postoji u mom gradu, što je vrlo retko u Srbiji), kažu da će sve biti u redu. Muž neće moći sa mnom na porođaj, moraću da ponesem gotovo svu bolničku opremu sa sobom jer tamo to nemaju, bebu mi neće staviti na grudi kad se rodi, već će je odmah skloniti jer nema dovoljno osoblja, a sestre će mi pomoći oko dojenja. Ako i kada stignu. Da se razumemo: svaka čast ljudima koji uspevaju da rade u takvim uslovima. 

Ono što je sigurno je da ću se poroditi. Da, doneću nov život na svet. Novog stanovnika ove naše zemlje Srbije. 



Država će biti bogatija za još jednog člana, ali i za porez koji ću platiti na svaku stvar koju kupim za moju bebu: svaku pelenu, portiklu, flašicu, cuclu, kadicu, kolica... Za uzvrat - država će mi dati par hiljada dinara, taman da vratim dugove jer plata kasni, a beba ne može da je sačeka. 

Ako me uopšte prome nazad na posao posle porodiljskog, na platu ću morati da dodam još par hiljada, kako bih platila ženu da mi čuva dete jer su šanse da dobijem vrtić jednake igri na sreću Loto. Ko igra taj i dobija. Zaista ne poznajem ni jednog čelnika koji bi igrao u našem timu i upisao mi dete u vrtić. 

U školu će morati da ide, jer je obavezna, ali nas tada niko neće pitati da li imamo para za nove knjige koje se svake godine menjaju i sve su skuplje. Novoj školskoj godini najviše se raduju marketi i prodavnice školskog pribora. 

Izostavila sam skupa letovanja i zimovanja jer se to već smatra prestižom u našoj zemlji. 

Mi ćemo da radimo i po dva posla ako treba, samo da obezbedimo koliko toliko normalne uslove za dete. Podrška supruga, ne izostaje, kad stigne, između dva posla. 

Tako će društvo i država imati još više uticaja na našu decu, što je sjajno- stvorićemo još jednu ružičastu generaciju, otupelu ali poslušnu, a državi upravo to i treba. 

Ali i dalje se borimo i borićemo se. 

A vama koji tek planirate ili ne planirate porodicu mogu samo poručiti sledeće:

Deca se rađaju iz ljubavi, velike želje i spremnosti na odgovornost. Ni jedna država na svetu, pa ni ova naša, ne može da utiče na vašu odluku o tome kada ćete i koliko dece roditi. Ono što ne treba da dozvolimo jeste da nas, roditelje, one koji će to tek postati, ili one koji iz raličitih razloga nikada neće imati decu, krive za bilo šta. 



Svim roditeljima naše zemlje poručujem:

„Svaka čast. Zaslužili ste orden hrabrosti i časti“

Mama 

 

*** Tekst je nastao spajanjem pritužbi roditelja koje svakodnevno dobijamo u jedno pismo koje je reprezent svih njih.