Imam 30 godina i živim s roditeljima

Tridesetogodišnji Amerikanac koji je dospeo u žižu svetske javnosti, kada su ga roditelji tužili jer i dalje živi sa njima i uporno odbija da se iseli, a ne plaća ništa, u Srbiji bi našao brojne vršnjake istih životnih navika. A kada bi i roditelji naših tridesetogodišnjaka uradili isto što i njegovi, sudovi bi se decenijama bavili samo takvim slučajevima.

I dok se u Americi pitaju šta nije u redu sa onima koji sa 30 i više godina i dalje žive u roditeljskom domu, kod nas je tako nešto potpuno normalno. Neki roditelji se čak i ljute i pate kada dete od tri i više decenija hoće da se osamostali (oni to čitaju „napusti“), jer „šta ti kod majke/oca ne valja, pa ko će da te pazi ako ne majka/otac...“

Mnogi tako ostaju zarobljeni u kandžama roditeljske brige, ali i lagodnog života, pa i mnogo posle tirdesete.

Ipak, kada je reč o Srbiji, nije sve samo stvar komoditeta, mnogo je i onih koji su na tako nešto prinuđeni isključivo zbog nedosatka para za skup samostalni život.

Foto: Pixabay

Više muškaraca nego žena živi s roditeljima

Šta god da je razlog, prema podacima sa poslednjeg popisa ukupno je 293.236 takve „dece“ u Srbiji, od čega su u ovakvoj životnoj situaciji 203.403 muškarca i 89.833 žene.

Žene su, dakle, daleko spremnije da „preseku tu pupčanu vrpcu“ i počnu samostalni život.

Kako su Blicu rekli u Republičkom zavodu za statisiku, u ovaj broj ulaze oni koji imaju 30 i više godina, žive sa roditeljima (jednim ili oba) i koji nikada nisu bili u braku, niti imaju svoju decu koja žive sa njima.

Prema metodologiji popisa, objašnjavaju u ovom Zavodu, položaj svih ovih lica u porodici je „dete“, bez obzira na to koliko godina imaju.

Srbi na šestom mestu, Slovenci najgori

Gledajući procente, to je 6,06 odsto stanovnika, što nas svrstava u sam vrh na listi zemalja Evrope sa najviše „večite dece“.

Srbija je, naime, po broju takvih na šestom mestu od ukupno 31 zemlje Evorpe. Na prvom mestu i ubedljivo najgori po pitanju osamostaljivanja u Evropi su Slovenci (7,3 odsto), zatim slede Italijani (koji imaju i posebnu reč za takve – „mamoni“, odnosi se na muškarce vezane za majku), a zatim Slovaci, Grci i Hrvati.

Kao najsamostalniji, prema ovoj listi, navode se Danci koji su sa procentom od samo 0,48 poslednji na listi. Na dnu liste, što je u ovom slučaju dobar pokazatelj, jesu i Švedska, Holandija, Finska, Norveška, Švajcarska, Island...

Siromaštvo, ali i komfor

— U Srbiji postoji tradicija da se deca kasno odvajaju od roditelja, nastala uglavnom iz dubokog siromaštva, ali i realne potrebe da se doprinese konkretno fizičkim radom u domaćinstvu, ukoliko recimo porodica živi na selu. Međutim, uslovi života su se menjali, ali čini mi se da je produženi boravak u roditeljskoj kući danas postao i deo komfora i to što mladi ne žele da preuzmu odgovornost za svoj život — kaže za Blic psiholog Elena Kuzmanović.

Podržavajući neodvajanje, roditelji zapravo podstiču nesamostalnost kod svoje dece koja zatim rezultira i kasnijim sazrevanjem i niskim samopouzdanjem.

— Mlada osoba ima potrebu za iskustvom i testiranjem sopstvenih mogućnosti, dok ih zajednički život sa roditeljima drži u poziciji „deteta“, pa i kada već odavno zagaze u tridesete - ističe psiholog.

Da imam stalan posao i dobru platu...

Kao primer navodimo Beograđanku Mariju (38) sa diplomom Filozofskog fakulteta koja živi sa roditeljima, a osamostalila bi se, kaže, kada bi našla posao u struci sa platom od koje bi mogla da se samostalno izdržava.

— Fakultet sam završila u roku, ali posao ne mogu da nađem. Radila sam povremeno kao profesor na zameni u nekoliko škola, ali ne postoji mogućnost da dobijem stalan posao, iako redovno konkurišem kada vidim da je otvorena ponuda za moju poziciju. Bez posla i stalne plate ne vidim šansu za osamostaljenjem — kaže Marija.

Foto: Pixabay

Deca iz unutrašnjosti se pre osamostaljuju

I pored niskog životnog standarda, mladi ipak imaju mogućnost za razne poslove i načine privređivanja pa i život sa cimerima, što recimo deca iz unutrašnjosti vrlo dobro poznaju i zato se ranije i ostamostaljuju.

— Deca odrasla u većim gradovima izbegavaju izlaganje životnim izazovima i samim tim osećaju i manju motivaciju za napredovanjem — objašnjava priholog.

Ona dodaje da takođe postoji i prepreka kod roditelja kojima je teško da prođu kroz proces separacije i sindrom „praznog gnezda“, pa samim tim zadržavaju decu što duže kod kuće.

To nam potvrđuje i primer ove Beograđanke koja danas ima svoju porodicu, a koja je pre šest godina uspela da se suprotstavi majčinoj potrebi da je stalno uz nju.

— Kada sam majci (otac nije pravio problem) pred moj 30. rođendan rekla da sam čvrsto rešila da iznajmim stan i počnem da živim sama, ona se naprasno „razbolela“. Sve nešto ima aritmije, kao teško diše, vrti joj se u glavi... Kada sam joj rekla da mi je jasno šta pokušava, ona je krenula da me vodi u velike šopinge, na ručkove i večere po restoranima, da predlaže razna putovanja... Sve pod izgovorom „ako živiš sama, svega toga neće biti, jer za to nećeš imati para“. Pokušala je da igra na kartu moje razmaženosti i želje za lagodnim životom. Ipak kod mene je pobedio razum, a potom i kod nje, pa je na kraju rado dolazila kod mene u moj stan na kafu — priča Beograđanka K. M. koja je smatrala da prvo mora da iskusi sve prednosti i mane samostalnog života da bi bila spramna za ono što donosi stvaranje nove porodice.

Foto: Pixabay

Zabrinutost roditelja za decu

Zašto nekim roditeljima to tako teško pada?

— Često je problem kod roditelja i suočavanje sa sopstvenim životom, koji je uglavnom bio fokusiran na decu, kao i sa partnerskim odnosom nakon što deca odu od kuće. Postoji i zabrinutost za dobrobit dece, ali tu je važno poverenje u podmladak. Roditeljski dom predstavlja sigurnost, ali za napredak je uvek potrebna i doza rizika — navodi Kuzmanović.

Ipak, u poređenju našeg društva sa slučajem u Americi, gde su roditelji tridesetogodišnjaku koji odbija da nađe posao prestali da kupuju hranu i plaćaju mobilni telefon, te su mu zabranili da koristi mašinu za pranje veša i uputili mu četiri pisma u kojima traže da se iseli, nema nikakve sličnosti.

— Slučaj u Americi predstavlja pomalo ekstreman način roditeljske intervencije da se dete osamostali, ali Amerika svakako neguje samostalnost kod mladih još od tinejdžerskih dana preko letnjih poslova i ideje da ne možete večno zavisiti od roditelja. Kod nas je društvo malo drugačije i individualnost nije dugo predstavljala vrednost, ali se i ta situacija promenila — navodi Kuzmanović.

Jednom se mora odrasti

Danas i kod nas upoznavanje mladih ljudi sa obavezama i odgovornostima, uz mogućnost da recimo i zarade novac za nešto što žele, predstavlja sve češću praksu da ta osoba gradi zdrave navike i svesnost o sopstvenim mogućnostima.

— Samim tim mlada osoba oseća i manje strahova od budućnosti i nema potrebu da se održava u ulozi deteta, već uživa u tome što donosi odraslo doba — zaključuje psiholog.

Izvor: Blic.rs