Nehumano: Beba neće preživeti, a prekid trudnoće nema ko do joj odobri

Trudnica u sedmom mesecu trudnoće Ana A. iz Kragujevca danas se obratila portalu BEBAC sa problemom, od kog zastaje knedla u grlu. Od nepravde i od nemoći.

– Pošto sam videla da se vrlo često bavite zaštitom trudnica, želela bih da sa vama podelim svoj slučaj. Ne žalim se na bolničku hranu i uslove (osoblje i Ginekolškog i Akušerskog odeljena je sasvim u redu), to mi deluje kao potpuno trivijalna stvar u odnosu na ono što sam doživela – započinje svoju priču ova trudnica. 

Njeno pismo, koje je prosledila Ministarstvu zdravlja, prenosimo u celosti:  

“Poštovani Ministre zdravlja,

razlog mog mejla je pritužba na rad Etičke komisije u KBC Kragujevac.

Ja sam trudnica u sedmom mesecu trudnoće. U ponedeljak ujutru 3.avgusta ultrazvukom je utvrđeno da beba nije dobro i da ne može da preživi. Pitanje je vremena kada bi se ugušila u stomaku, te je neophodno uraditi prekid trudnoće. Za tako nešto, neophodna je saglasnost Etičke komisije.

Odobrenje čekam, dakle, celu ovu nedelju. Tek u četvrtak u podne saznajem da se dva člana uopšte nisu pojavila na konzilijumu. Oba su na bolovanju do septebra, a njihove zamene su na godišnjim odmorima. Uputili su me u Beograd. Sada moram da čekam tek narednu sredu.

Trudnica Ana A. je nemoćna i očajna

Moje, pre svega, psihičko zdravlje je ugroženo. Prvo treba preživeti takvu vest, a onda sledi iščekivanje u nedogled. Beba mi se pomera u stomaku, a ja treba mirno da čekam Vašu birokratiju da se smisli i odobri da se završi moja agonija. Tako sistem naše zemlje štiti fizičko i psihičko zdravlje trudnica. Da li je pravno dopustivo da sastav ovako bitne komisije bude odsutan, a radi se o kliničkom centru za čitav region?

Ja i dalje ne mogu da shvatim da je moguće da se ovo dešava.
 
Ne mogu da vam opišem kakvu nemoć osećam. I ne mogu da verujem da se ovako država ophodi prema nama. Od ogromnog stomaka i viška plodove vode gubim dah, ne mogu da dišem, da spavam. Najgore mi je kad osetim bebu da se pomera, a znam da je nikada neću videti. I oni, umesto da mi pomognu da se to sve što pre završi, danima me zavlače i cede. Zaposleni na Ginekološkom odeljenju žele da mi pomognu, ali im je birokratija vezala ruke. Eto, gde mi živimo.”