Mama, da li voliš svoj telefon vie od mene – baš ovako zove se nova naučna studija koja otkriva kako naša digitalna ometenost tiho utiče na emocionalnu sigurnost dece.
Biti roditelj u digitalnom dobu je neverovatno izazovno. Telefoni su nam postali kancelarije, planeri, prozori u svet i često jedini trenuci opuštanja u prenatrpanom danu. Međutim, dok balansiramo između obaveza i ekrana, naša deca tiho posmatraju i izvode sopstvene zaključke.
Ova važna naučna studija bavi se fenomenom roditeljske okupiranosti ekranima.
Istraživanje baca novo svetlo na to kako naša stalna povezanost sa telefonima utiče na najmlađe, ali i na to kako, bez trunke loše namere, možemo narušiti bliskost sa onima koje najviše volimo.
Roditljstvo ometeno telefonima
Istraživanje je sprovedeno u SAD na reprezentativnom uzorku od 600 adolescenata, mladih uzrasta od 12 do 17 godina. Fokus studije bio je na ispitivanju uticaja roditeljske ometenosti telefonima na kvalitet emocionalne veze sa decom.
Da bi precizno izmerili ovaj uticaj, istraživači su razvili inovativni naučni alat pod nazivom Device Attachment Interference Scale (DAIS) – skalu koja meri u kojoj meri privrženost uređajima ometa porodične odnose.
Rezultati su pokazali jasnu i direktnu vezu između vremena koje roditelji provode na telefonima i emocionalnog stanja njihove dece.
Istraživači su došli do ključnog zaključka: što više deca primećuju da su im roditelji ometeni ekranima tokom zajedničkih trenutaka, to je veća verovatnoća da će razviti nesiguran stil vezivanja, bilo anksiozni ili izbegavajući.
Kada roditelj nesvesno izabere ekran u trenutku kada dete traži pažnju, dete prima tihu poruku da njegove potrebe nisu prioritet.
Tri načina na koja telefoni tiho menjaju naš odnos sa decom
Studija detaljno opisuje posledice fenomena koji se u psihologiji naziva i „phubbing”, odnosno, ignorisanje sagovornika zarad gledanja u telefon. To su osećaj obezvređenosti i odbačenosti, normalizovana šteta i posledice po buduće odnose.
Adolescenti koji su učestvovali u studiji podelili su potresna lična iskustva. Izjavili su da se u trenucima kada pokušavaju da uspostave kontakt, a roditelj ne skreće pogled sa ekrana, osećaju obezvređeno, odbačeno i potpuno nevažno. To nisu dramatični trenuci, već svakodnevne sitnice koje ostavljaju dubok trag.
Ometenost telefonom nije očigledan oblik zanemarivanja. Ona je suptilna, društveno prihvaćena i ponavlja se svakodnevno – tokom ručka, u autu ili dok nam dete prepričava događaje iz škole. Upravo zato što je toliko uobičajena, ova navika neprimetno, dan za danom, nagriza međusobnu bliskost bez našeg svesnog znanja.
Kada deca unutar primarne porodice ne izgrade ono što psiholozi nazivaju „sigurnom bazom”, te posledice nose sa sobom i u odraslo doba. Kasnije u životu mogu imati ozbiljne poteškoće da razviju poverenje u druge ljude, teže grade zdrave partnerske veze i češće se suočavaju sa anksioznošću u bliskim odnosima.
Komentari (0)