Dug i ni malo lak put ali na kraju i najdivniji poklon - Sandra Jovanović je sa svojim partnerom nakon 14 VTO postupaka, konačno dočekala svoju bebu Ljubicu. Na kraju putovanja do bebe na kojem su se susretali sa puno nade, pitanja, neuspeha, razočarenja, Sandra i Nikola danas se bude, još uvek u neverici: beba je tu i zaista smo postali roditelji – san se konačno ostvario!
Foto: Sandra Jovanović i Ljubica / privatna arhiva
Za naš portal Sandra Jovanović, mama dugo očekivane i željene devojčice Ljubice, osnivačica i predsednica Udruženja Šansa za roditeljstvo, deli svoje iskustvo o trnovitom putu koji je doveo do najdivnijeg cilja.
Najteže je bilo podneti neuspeh – nada, sreća pa srušen ceo svet
Kako sada kad je svih 14 godina iza tebe gledaš na put koji ste prošli? Šta vam je (tebi i suprugu) bilo najteže, a šta je najviše pomoglo?
Najteži je svakako neuspeh. Date sve od sebe, uradite sve što možete i uspeh izostane. To nikako nije lako. Posebno je teško dostići nekakav prividan uspeh, kako se nama desilo. Dobili smo prvi pozitivan test, čuli otkucaje srca, bili na nekim pregledima, izgradili mostove nade i sreće i onda se sve srušilo. Imala sam spontani pobačaj u 11. nedelji trudnoće posle desete vantelesne oplodnje. Raspali smo se na komade tada. Bilo je teško ustati i nastaviti. Ipak čovek je jaka životinja i nađe snage i vere i kad je nema. Uspravi se i pridigne. Onda je suprug dobio koronu u decembru 2020. godine. Bio je baš loše i to se desilo u sred našeg VTO postupka. To mi je posebno teško palo. Slomilo me dodatno. I tu smo se izvukli i još jednom nastavili.
Ljubica u sigurnom zagrljaju / privatna arhiva
Za uspeh u VTO postupku ne postoji čarobni štapić
Posebno oni koji se i dalje leče od neplodnosti, često se pitaju – od čega zavisi uspeh? Šta nakon 13 neuspelih pokušaja, sad baš taj 14 – ti dovede do uspeha? Verovatno je puno faktora u igri i nikad ne znamo tačno šta je to što nas je dovelo do svoje bebe. Jedno je sigurno – čarobni štapić ne postoji.
Sa kojim ste se problemima suočavali tokom tih 14 godina? Da li ste otkrili šta je bio uzrok neplodnosti i šta je sada dovelo do uspeha? Šta je sada bilo drugačije?
Mnogo puta sam ponovila, jer smatram da je zaista važno, to da ništa, apsolutno ništa, ovog puta nije bilo drugačije. Ovog puta smo verovatno samo imali više sreće. Sledom nekih nesrećnih okolnosti, hirurške intervencije iz mog detinjstva dovele su do toga da moji jajovodi budu zapušeni i da je moja jedina šansa za uspeh vantelesna oplodnja. Samo je sreća zahvalna što je to baš ova 14- ta uspela. Nema čarobnog napitka niti recepta. Eto, jedino možda to što sam pred ovaj postupak posetila psihologa i sa njim radila. Možda sam se rasteretila, možda sam sagledala sebe iz drugog ugla, možda mi je ovo savetovanje dalo mogućnost da prihvatim da možda nikada i nećemo biti roditelji i da je to u redu. Na ovu vantelesnu oplodnju krenuli smo bez obaveštavanja bilo koga, tajnovito. Niko nije znao i bilo mi je lakše zbog toga, nije bilo onog pritiska.
Foto: Dugo čekana, najvoljenija Ljubica / privatna arhiva
Moj život je postala vantelesna oplodnja
Tragajući za podrškom i rešenjem problema Sandra je osnovala i ”Udruženje Šansa za roditeljstvo” kako bi pre svega povezala parove koji se suočavaju sa istim problemom. Upravo ta zajednička borba i udruživanje sa drugim parovima bili su pokretači i njena snaga u najtežim trenucima.
Kako postupak VTO utiče na ženu, koliko je to komplikovana ili zahtevna procedura? Kako su se svi ti postupci odražavali na tebe, tvoj život i tvoje zdravlje? Da li su svi postupci isti ili bi neki izdvojila po nečemu? Šta ti je bilo najteže?
Najteži je bio prvi postupak, jer smo u njega ušli jako mladi, sa mnogo vere u uspeh, a otišli smo kući slomljeni jer se ni jedan embrion nije dobro razvio. To je za mene bilo prestrašno i poražavajuće, slomilo nas je u samom startu. Nakon toga su se procesi nizali, osnovano je Udruženje Šansa za roditeljstvo, pa su se moje vantelesne oplodnje pretapale u procedure onih ljudi koji svakodnevno zovu da potraže pomoć. Sažimale su se naše borbe i to mi je davalo vetar u leđa i guralo me napred, da se borim za sebe, za druge… Moj život je postao vantelesna oplodnja. Ne mogu reći da su se procedure, bar ne do sada, odrazile na moje zdravlje, ali na život svakako jesu. Nakon istrošenih pokušaja o trošku Fonda, tada je granica bila prvo dva, pa tri pokušaja, dani su se pretvorili u računice i sakupljanje novca za vantelesnu oplodnju, odmor se planirao u odnosu na procedure, naša vodilja je bila vto procedura… Sve smo prilagođavali njoj. Nisu svi postupci bili potpuno isti, ali su to varijante, vrlo slični. I dalje mi je najteže iščekivanje rezultata. Uložite sve, a onda dođe neuspeh.
Osećala sam da ću biti mama
Razmišljali smo da odustanemo… ali…
Verovatno je bilo teških trenutaka tokom tih 14 godina, da li ste pomišljali da odustanete i ako jeste gde ste i u čemu pronalazili novu snagu i entuzijazam da nastavite dalje?
U svojoj glavi uvek sam imala starosnu granicu do koje želim da idem, tu strašnu godinu kada ću prestati da pokušavam. Ipak, 12. i 13. procedura iscrpele su nas potpuno. Desilo se i to da je moj suprug imao koronu, kako sam rekla, koju nije baš dobro podneo, pa nas je to dodatno iscrpelo i emotivno i fizički. Nismo mogli dalje. Okrenuli smo se jedno drugom i pomirili sa tim da ćemo to ostati mi, nas dvoje. Da je možda tako suđeno. Neki glas u meni mi je govorio da nije kraj, da ne posustajem, da probam još jednom, da ću biti mama… I tako je i bilo… Ja sam bila inicijator ovog postupka, zamolila sam supruga za samo još jedan put i to je bio taj. Stvarno, eto, i jeste poslednji jer je doneo našu Ljubicu. Želja za detetom i materinski instinkt najjača su snaga koju žena ima. Verovala sam da ću biti majka i borila sam se da to i ostvarim. Naravno, bez podrške mog muža to ne bi bilo moguće, zajedno smo ustajali, padali, bodrili jedno drugo… I to je najvažnije, da na tom putu ne izgubite tu ljubav koju želite da sutra podelite sa jednim malim bićem. Tu je i moja Šansa i svi ti ljudi, kontakti i osećaji koje svakodnevno delimo, podržavamo se, radujemo… Oni su bili moja snaga i podrška na ovom putu. Ukratko, da, razmišljali jesmo da odustanemo.
Foto: Sandra i Ljubica / Privatna arhiva
PREDRASUDE – Ljudi i dalje ne znaju dovoljno o vantelesnoj oplodnji
Sa kojim predrasudama si se susretala u svom okruženju? Da li je bilo pritisaka, nelagodnih pitanja i kako si se sa njima nosila?
U početku je zaista bilo neprijatnih pitanja, saveta, predloga… Od onih najbolnijih ”Kad će beba?” do raznih predloga gde da idemo i šta da probamo. Kako su procedure odmicale zaista ih je bilo manje, valjda je ljudima postalo neprijatno i da pitaju, a i znaju čime se bavim, da je vantelesna oplodnja moj život, znaju da dosta toga znam. Svakako u našem okruženju vladala je neka stigma oko vantelesne oplodnje i strašne predrasude o tome da su deca dobijena ovim putem drugačija, da razni čajevi pomažu, da je ”mamine sestre prijateljica” uspela baš ovako ili onako… Ima predrasuda i sada, iako je 21. vek. I dalje ljudi ne znaju dovoljno šta je vantelesna oplodnja i kako taj proces izgleda. Sumnjičavi su i bledo vas gledaju. Na tome godinama radimo u Udruženju, da se to promeni.
Nije bilo lako ali smo čuvali svoju ljubav i povezanost
Kako je sve to kroz šta ste prolazili uticalo na vaš partnerski odnos? Kako ste vas dvoje sada?
Svega je bilo, uspona i padova, nervoze i tenzije, ali smo se uvek borili da sačuvamo nas. Da sačuvamo Ljubav sa velikim Lj. Želela sam da sačuvamo ono što jesmo, zbog čega smo se venčali, zbog čega i želimo decu. Da sačuvamo našu ljubav i povezanost. I nije to baš uvek bilo lako, naprotiv, to zna svako ko je koračao ovim putem, ali nekako smo uspevali. Sada smo roditelji, iako još nismo navikli na to. Sada smo konačno porodica kakvu sam zamišljala, iako je porodica i sa dva člana. To je ono čemu smo težili godinama. Ovo je moj san! Ne dam ga nikom. Teško je navići se na to, neverovatno izgleda da smo posle svega uspeli, da je kraj, da je ona sa nama tu, da imamo dete… Deluje nestvarno. Prošlo je više od mesec dana, a i dalje je gledamo sa nevericom da je tu, da je naša, da smo uspeli…
Ljubica / privatna arhiva
Trudnoća sa strahom – nisam uspela da se opustim, ni malo
Kako je to biti trudan nakon toliko godina čekanja? Kako je protekla tvoja trudnoća? I kako je izgledao taj prvi susret sa Ljubicom koja vas je konačno pronašla?
Novo, neobično i nestvarno. U početku ne smeš da se obraduješ jer strahuješ od nečega lošeg šta može da se desi… Kasnije se trudnoća iskomplikovala i morala sam na bolničko lečenje. Gajiš tu veru u sebi, da će sve biti dobro, ali strah je sveprisutan i ne možeš ga se rešiti. Mislim da se, nažalost, sa tim osećajem susreće svaka žena koja ostvari trudnoću nakon mnogo godina čekanja. Nisam uspela da se opustim ni malo u trudnoći, a tako sam želela. Zamišljala sam trudnoću jako dugo, ali nikada nije u mojim mislima ovako izgledala. Žao mi je sada što je tako.
Ne čekajte i ne odustajte – godine su odlučujuće, a ne broj postupaka!
Šta bi sada savetovala sve parove koji se suočavaju sa sterilitetom i koji su još uvek na svom putovanju do bebe?
Volite se, borite se i ne odustajte. Šansa za roditeljstvo postoji, postojimo mi kao udruženja, tu je Centar za vantelesnu oplodnju i besplatan nacionalni broj, sve informacije su vam mnogo dostupnije, sve je na dohvat ruke, samo nemojte čekati previše. Medicina je napredovala, veliki je broj finansiranih postupaka, sve je mnogo jednostavnije nego nekada. Ne dajte se obeshrabrini posle nekog pada. Prihvatite problem koji je tu, nemojte gubiti godine time što ćete ga ignorisati. Godine su odlučujuće u ovoj borbi, ne broj postupaka.
Obratite se Udruženju Šansa za roditeljstvo i Centru za vantelesnu oplodnju. Mi smo tu zbog vas. Za sva pitanja, nedoumice, savete. Ukoliko vam je potrebna psihološka podrška, istu besplatno organizujemo uz pomoć Centra za mentalno zdravlje. Kako sam već naglasila, najbolje će vas razumeti ljudi koju su već prolazili ili sada prolaze kroz istu situaciju kao i vi. Prijatelje takođe nemojte zaboravljati, niti porodicu, ali ako je potrebno malo objektivnosti i stvarne pomoći,
Komentari (0)