Roditelji dece za koje nema mesta u vrtićima ogorčeni

Nedostatak mesta u vrtićima problem je koji se ne rešava godinama unazad, a vremenom je postao nerešiv za mnoge porodice u Srbiji. Kako se bliži septembar briga roditelja postaje sve veća, jer leto se bliži kraju, a roditelji moraju da se vrate na posao.

Vrtići su ustanove koje našoj deci obogaćuju život, šire znanja, omogućavaju adekvatan razvoj, a roditeljima pružaju mogućnost da nesmetano rade. Oba ova aspekta trebalo bi da su jasna nadležnim institucijama, ipak iz budžeta se iz godine u godinu za izgradnju novih vrtića ne izdvaja koliko bi trebalo. 

Pitali smo roditelje čija deca nisu dobila mesto u vrtiću kako njihova deca provode vreme i ko ih čuva dok su oni na poslu.

Odgovori su nas još jednom podsetili, a trebalo bi i da alarmiraju kompletno društvo, o izazovima sa kojima se ovi roditelji suočavaju. 
 

Poslednjih godina najviše dece u Srbiji rađa se u većim gradovima i najviše žalbi institucije su primile baš u velikim gradovima. Ipak, porodice u seoskim sredinama susreću se sa istim, ako ne i sa većim problemom. Mesta u vrtićima nema ni tamo, a privatni vrtići ne postoje. Kako pišu naši čitaoci u Đurđevu čak 27 dece ostalo je bez mesta u vrtiću, u selu Kumane nema jaslica, pa čak i u većim mestima poput Pančeva roditelji decu ne mogu da upišu u vrić.

U pojedinim mestim deca čak i kada upišu vrtić radno vreme im je četvoročasovno što je potpuno neadekvatno i ne uklapa se u standardno radno vreme roditelja. 
 

Ovo je tema koja se tiče prava svakog deteta na vrtić, bez obzira na to da li majka radi ili ne. Kako je jedan čitateljka istakala „Na kraju svih krajeva i komentara, bitno je da svako dete ima pravo na vrtić, socijalizaciju, učenje i druženje, bilo da majka radi ili ne, to je detetovo pravo koje je većini dece u Srbiji uskraćceno.” Kada deci to pravo ipak bude uskraćeno neko od roditelja, i to najčešće biva majka, odlučuju se na otkaz i odlazak sa posla.

Mama Ana iz Valjeva napisala je da njena deca već tri godinu ne mogu da dobiju mesto u vrtiću. Nekada su babe i dede preuzimali na sebe ćuvanje dece, ali danas oni uveliko rade jer je ganica za odlazak u penziju povećana. 

Komentari takođe postavljaju pitanje prioriteta investicija u zemlji. Kao što je jedan čitatelj sarkastično prokomentarisao „ovde se gradi nacionalni stadion, jer stadion je izgleda potrebniji od bolnica i vrtića!“

Izgradnja vrtića je retkost i baš zato pojedine opštine odlučile su da subvencionišu deci privatne vrtiće. Ovaj proces, iako umnogome pomaže roditeljima, ima dosta svojih mana jer na kraju krajeva roditelji te dece vrtić plaćaju znatno više nego roditelji vršnjaka iz državnih vrtića. 

Odgovorni su se proteklih godina uglavnom služili demagoškim potezima, poput besplatnih vrtića, koji će, plašimo se, imati nepopravljive poslednice po obrazovanje i zaštitu dece. Problem nedostatka vrtića sveobuhvatan i na svojoj koži osete ga svi oni koji se grčevito bore da zadrže posao i odgajaju ono najvrednije. Potreba za novim vrtićima je očigledna svima u društvu, ipak donosioci odluka uporno izbegavaju da se ozbiljnije posvete rešavanju ovog problema koji bi trebalo da bude prioritet za svaku zemlju koja brine o svojoj budućnosti.