Nakon što je Ustavni sud sakupio mrvicu hrabrosti da razmotri makar neku od mnogih podnetih inicijativa za ocenu ustavnosti ZFPPD, došao je do (neminovnog) zaključka da su četiri odredbe koje se odnose na poljoprivredne osiguranice – neustavne. Isti zaključak je mogao da izvede i brucoš pravnog fakulteta, pa i neko ko nije pravnik.

Foto: Freepik

Čistom logikom posmatranja odredbi zakona vrlo lako može da se shvati da nešto nije u redu – ni sa zakonskim tekstom, a ni sa mentalnim sklopom onih koji su ga svojevremeno napisali. Ustavni sud se nažalost nije izjasnio o još nekoliko drugih odredbi koje bi nesumnjivo imale istu sudbinu. Ali je očigledno svojom odlukom na neki način „povukao crtu“ i stavio do znanja tvorcima politike socijalne zaštite, pa i ZFPPD, da ovako dalje ne može. I u tom činu su sagoreli svi pokušaji vlasti da zakon predstavi kao odlično rešenje, koje će izmeniti očajno loše demografske tendencije u Srbiji. Nakon protesta raznih udruženja roditelja i drugih organizacija civilnog društva, unapred pripremljeni hvalospevi su izrečeni mlako i nezainteresovano, a prvi podaci o primeni zakona – čak ni u najveštijoj obradi medijske mašinerije vlasti – nisu mogli da pokažu da je nekome zapravo bolje otkako se ZFPPD primenjuje. Koliko je u realnosti srozana podrška države roditeljima, to samo roditelji znaju.

 

---

Pročitaj opširnije

Udruženja i preko 10000 građanki i građana traže pravdu za roditelje

 

---

 

I sve napred opisano nateralo je vlast da se ZFPPD menja. Javna rasprava o izmenama i dopunama zakona, koja je trajala od 8. marta do 2. aprila, pokrenuta je veoma tiho, kao i uvek kada se nešto sprovodi javno samo zato što tako mora. Za razliku od pompezno najavljivanog donošenja zakona, izmene i dopune su dakle u domenu tihe kapitulacije vlasti u odnosu na neka rešenja koja su praktično do juče zdušno branili razni liberalni eksperti. Šta međutim sadrži nacrt izmena i dopuna i koliko se njime ukupan utisak o katastrofalnom zakonu može izmeniti?

 

Za početak, trebalo bi naglasiti da suštinskih izmena nema previše. Terminološke izmene, koje su posledica „cepanja“ nadležnosti ministarstava, tehnička su stvar koju neću komentarisati. Ako se posmatraju samo „prave“ izmene, može se zaključiti sledeće:

 

 

Izmenjene su neustavne odredbe o uslovima za ostvarivanje prava na naknadu zarade i ostale naknade poljoprivrednim osiguranicama. One su sada usklađene sa uslovima koji važe za sve ostale osiguranice. Ovde valja primetiti da su u pitanju izmene koje su iznuđene – Ustavni sud je već „poravnao“ uslove svojom odlukom, ali je njeno donošenje odložio na šest meseci, upravo dajući šansu zakonodavcu da sam ispravi uočene nepravilnosti. Uostalom, i u obrazloženju izmena i dopuna se to navodi. Nije dakle reč o dobrovoljnoj izmeni politike vlasti prema poljoprivrednim osiguranicama, nego o jedinom mogućem rešenju na osnovu odluke Ustavnog suda.

 

 Ukinute su odredbe iz člana 12. stav 7. i člana 17. stav 10. koje su, u oštroj konkurenciji, svakako bile najnemoralnije u ZFPPD i onemogućavale su roditelje bolesne dece da istovremeno primaju naknadu zarade (ili takozvanu drugu naknadu) za vreme porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta i odsustva radi posebne nege deteta, ako već primaju dodatak za pomoć i negu drugog lica po osnovu bolesti deteta. Ovakvo nečuveno rešenje jedno je od onih koji su izazvali ubedljivo najveći revolt roditelja i roditeljskih udruženja, i hvala im na pritisku koji su izvršili da bi se ukinulo. A onima koji su ga stavili u zakon u prvobitnom tekstu, i „omogućili“ roditeljima nekoliko godina života bez jedne od dve naknade, mogu samo preporučiti stručnu pomoć kako bi im se eventualno aktivirala savest, ako nije kasno.

 

 Još jedna pozitivna promena tiče se brisanja odredbe prema kojoj je za primanje naknade u iznosu minimalne zarade (ukoliko bi stvarna naknada obračunata prema odredbama zakona bila niža) potrebno bar šest meseci prethodnog staža osiguranja u radnom odnosu, odnosno makar šest uplata na najniže osnovice za primanja koja imaju karakter zarade. Nije međutim izmenjeno (diskriminatorno) rešenje prema kojem radnice koje ostvaruju pravo na druge naknade (dakle one koje nisu bile u radnom odnosu), ne mogu računati na minimalan iznos koji će primiti.

 

 Konačno, izmenjeno je ali ne i suštinski drugačije regulisano, neustavno rešenje prema kojem pravo na roditeljski dodatak neće ostvariti roditelji čija deca nisu vakcinisana u skladu sa propisima, kao ni ukoliko ne pohađaju redovno predškolski program ili osnovnu školu. Kao i više puta do sada, naglašavam da je teško zamisliti mentalni sklop roditelja koji ne vakcinišu dete ili ga spreče da pohađa školu. Ali ne može se oduzimati pravo na socijalnu zaštitu takvim osobama, jer su i roditeljski i dečiji dodatak, bez obzira na to ko je formalni titular prava, zamišljeni tako da pomognu roditeljima da svojoj deci obezbede bolje uslove za život.

Da li je dete odgovorno za to što ne ide u školu ili nije vakcinisano? Naravno da nije. Da li postoje drugi oblici odgovornosti roditelja, osim „udaranja po džepu“? Naravno da postoje, porodičnopravni, socijalnopravni, pa čak i krivičnopravni ako se odbijanje vakcinacije ili sistematsko isključivanje deteta iz sistema obrazovanja posmatra kao zanemarivanje deteta (a moje je mišljenje da bi trebalo da se tako posmatra). Roditelji se moraju edukovati, pa i sankcionisati ukoliko stepen njihove neodgovornosti (da ne upotrebim drugi izraz) prevazilazi unutrašnje porodično pitanje i postane stvar od javnog interesa. Ali ne smeju se sankcionisati na način koji će najpre (ako ne i jedino) škoditi detetu! Mnogi roditelji čija deca neredovno pohađaju školu zapravo nemaju novca za redovno školovanje dece, ili su procenili da je korisnije da dete radi i popunjava mršavi porodični budžet nego da se obrazuje od čega ne postoji trenutna materijalna korist. Da li će se ovakav položaj deteta poboljšati ili pogoršati ako se roditeljima oduzme još jedan izvor prihoda, nije teško proceniti.


Foto: Freepik

A poseban je problem što se iza ovakvog rešenja krije politika da je to normalno – vlast sa jedne strane ne ume da reaguje nenasilno jer jednostavno ljudi koji o tome odlučuju nisu ni obrazovani ni emotivno inteligentni za tako nešto pa se represija posmatra kao sasvim legalno i legitimno sredstvo, a sa druge strane i oni koji uviđaju da takvo rešenje neće ništa dobro doneti ne žele da se upuštaju u razvijanje alternativa jer su one preskupe i odgovornost za sudbinu te dece prebacuju nazad na državu – stoga se ne pominje (daleko bilo!) uvećanje kapaciteta centara za socijalni rad kako bi stručni radnici mogli da na individualnom nivou redovno i posvećeno rade sa takvim roditeljima i njihovom decom. To je za vlast nepotrebni trošak, tih para nema jer su već potrošene na „strane investitore“ i druge promašene politike koje se sprovode. Otuda su stvari zapravo sve gore, pa je tako registrovana zaposlenost u ustanovama socijalne zaštite (bez smeštaja) u IV kvartalu 2020. godine smanjena za 19,3% u odnosu na isti kvartal 2019. godine (sa 24.391 na 19.683 zaposlena).

Kada smo već kod para, trebalo bi ukazati na nešto važno u obrazloženju izmena i dopuna zakona. A to su dodatni troškovi koje će predložene izmene, ovakve kakve su, stvoriti u budžetu. Za meru otklanjanja diskriminacije poljoprivrednih osiguranica predviđeno je da će koštati (na godišnjem nivou) 1.200.000 dinara (malo više od 10.000 evra). Uvođenje donjeg limita naknade zarade za vreme porodiljskog odsustva u visini minimalne zarade (bez preduslova minimalnog staža od šest meseci), zahteva dodatna finansijska sredstva na godišnjem nivou u iznosu od još 660 miliona dinara (oko 5,6 miliona evra). Konačno, ispravljanje nepravde za roditelje bolesne dece košta 462 miliona dinara godišnje (oko četiri miliona evra).

 

Foto: Freepik

Šta nam ove cifre govore? Fascinantno je na primer da su poljoprivredne osiguranice bile diskriminisane za godišnju cifru od 10.000 evra – verovatno je ovo jednako vrednosti radnih sati sudija Ustavnog suda i drugog osoblja, dok su razmatrali ustavnost rešenja i o njemu raspravljali i odlučivali. Kako je neko mislio da će time država uštedeti? Što se ostala dva izdatka tiče, iz obrazloženja se vidi da je država „uštedela“ (otela) neustavnim rešenjima od roditelja po 10 miliona evra godišnje.

Zamislite koliko je to lekova za bolesnu decu, dok su roditelji morali da biraju jedno od dva prava. Zamislite koliko je to svega što je roditeljima trebalo dok su primali naknadu od po nekoliko hiljada dinara, a trebalo je da dobiju daleko više (prema pomenutoj Konvenciji 183 o zaštiti materinstva, minimum nije na minimalnoj zaradi već onoliko koliko je dovoljno da pokrije osnovne troškove porodice, a da se pri tome kvalitet života ne umanji dolaskom prinove na svet). A zamislite da samo jedna (nakaradna) gondola na Kalemegdanu treba da košta 18 miliona evra – dovoljno za skoro dve godine finansiranja normalnijeg života dece u Srbiji.

 

Foto: Freepik

Zamislite da se „šuška“ da je cena spomenika Stefanu Nemanji oko devet miliona evra – eto nama još godine finansiranja! Zamislite da je stranim investitorima u periodu 2006-2016. ukupno dato subvencija u iznosu oko 450 miliona evra, prema zvaničnim podacima Razvojne agencije Srbije (kako neke analize pokazuju u periodu 2006-2020. ova cifra je narasla na 655 miliona evra) – to je skoro pola veka finansiranja dece u 10 godina finansiranja predatorskog kapitala. Zamislite. Ne morate da zamišljate, to nam se upravo dešava i govori gde se nalazi socijalna politika među prioritetima vlasti – na samom dnu, kao neizbežno zlo.

 

 

Važno je i pitanje šta nije izmenjeno ovim izmenama i dopunama? A nije izmenjena suština zakona, a to je da je napisan tako da se porodicama sa decom daje što manje novca. Sitne korekcije koje sam opisao svakako su promene u dobrom smeru ali nisu dovoljne niti menjaju gorak ukus koji se javlja dok se zakon čita. Najpre, i dalje nije rešeno pitanje kolizije ZFPPD sa Zakonom o radu, koji ne prepoznaje prava roditelja koji su angažovani u oblicima rada van radnog odnosa, pa tako oni ne mogu koristiti ni pravo na porodiljsko odsustvo, odsustvo radi nege deteta ili posebne nege deteta.

Zbog toga je u ZFPPD osmišljena čudna kategorija „ostalih naknada“ koja nema utemeljenje u Zakonu o radu. Ovaj problem se ni ne može rešiti ovim zakonom, već izmenama Zakona o radu, ali valja napomenuti da ta formalnopravna činjenica i dalje stoji i čini ZFPPD daleko komplikovanijim nego što bi trebalo da bude.

Foto: Freepik

Potom, i dalje je ostao period od 18 meseci kao osnovica za obračun naknade za vreme korišćenja porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta – to je bez konkurencije značajno duže od bilo kog uporednog rešenja i predstavlja obesmišljavanje ovog prava.

Preduzetnice su i dalje u podređenom položaju i njihova prava su značajno umanjena u odnosu na prethodno zakonsko rešenje, koje je važilo pre početka primene sadašnjeg ZFPPD. O drugim lošim rešenjima koja su opstala već je bilo reči gore, u komentarima izmena i dopuna.

 

 

Roditeljima ostaje da žale što su postali roditelji u ovakvoj državi u ovakvo vreme, kada se njihovi novci otimaju da bi se poklonili „stranim investitorima“ ili da bi im se izgubio trag u koruptivnim kanalima javnih nabavki i sličnih partijskih poslova. Sam tekst izmena i dopuna ZFPPD jeste korak u pravom smeru, makar delimično, ali nije otklon od politike koja se do sada vodila, već je minimalna korekcija u skladu sa konstatacijom da se ipak preteralo usvajanjem ekstremno nemoralnih rešenja u originalnom tekstu, od kojih je većina istovremeno i neustavna.

Treba stoga pozdraviti ove izmene krajnje oprezno i bez nade da će one značiti neka bolja vremena za trudnice i roditelje – sve je ovo samo šminkanje fasade.