Slavica Traživuk je samo jedna od majki koja već 9 godina priprema bezglutenske obroke za svoju porodicu. Prvo je mlađem sinu otkrivena intolerancija na gluten, a zatim je starijem dijagnostifikovana celijakija.
Put ka receptima za bezglutensku ishranu nije bio jednostavan, pa je Slavica zato, posle tri godine pripreme ovih obroka, odlučila da svoje iskustvo podeli na Instagram profilu Bezglutenske čarolije sa preko 70.000 ljudi koji ne smeju da koriste ovaj protein u svojoj ishrani.
Foto: @bezglutenskecarolije
Iskoristili smo 16. maj, Svetski dan obolelih od celijakije, da porazgovaramo sa Slavicom o ovoj temi, kako bismo objasnili javnosti da bezglutenska ishrana nije trend, već jedini lek za mnoge ljude obolele od celijakije.
Koliko vremena je prošlo od kada ste primetili prve simptome kod starijeg sina do uspostavljanja dijagnoze da ima celijakiju?
Slavica Traživuk, foto: privatna arhiva
Naša priča o bezglutenskoj ishrani počela je pre 9 godina, kada je mlađem sinu ustanovljena intolerancija na gluten. Danas se za to stanje koristi izraz necelijačna osetljivost na gluten „Non-celiac gluten sensitivity – NCGS”. Po savetu doktora, zbog stomačnih problema mlađeg sina, usporenog rasta i razvoja, prešli smo na bezglutensku ishranu. Doduše, samo on i ja, stariji sin i suprug su nastavili sa uobičajenom ishranom. Nakon tri godine od dijagnoze, počela sam da pišem blog sa savetima i receptima. Takođe, počela sam da pratim razna udruženja za celijakiju i bezglutensku ishranu, pa sam tako jednom dobila pdf sa tekstom „Znakovi da vam smeta gluten”. Pored fotografija sa simptomima koje prate obolele, pojavile su se i dve koje su mi privukle pažnju: osip po nadlakticama (od lakta do ramena) koji je ličio na guščiju kožu i neobična boja i izgled zubne gleđi. Moj stariji sin je imao ta dva simptoma. Od sumnje da stariji sin ima celijakiju, pa do konačne dijagnoze, prošlo je nekih 15-ak dana.
Kako sam već bila dosta informisana o celijakiji, tačno sam znala šta sve treba od analiza i pregleda da se uradi. Nakon čitanja tog teksta i upoređivanja sa stvarnim stanjem, prvo smo uradili antitela koja su bila veoma visoka. Zatim je po savetu gastroenteorologa urađena biopsija sluznice tankog creva i nalaz je bio pozitivan. Moj sin je imao asimptomatsku celijakiju, nije imamo probavne, niti neke druge zdravstvene tegobe. Bilo mu je veoma teško da prihvati dijagnozu, pa je prošlo oko šest meseci dok nije sasvim prihvatio da je bezglutenska ishrana njegov novi način života.
Deca koja se suočavaju sa bilo kojim zdravstvenim problemom, često su u školi izložena zadirkivanju ili maltretiranju. Kako su se deca odnosila prema vašim sinovima?
Za ovo pitanje je najbolji primer moj mlađi sin. Bilo je jako teško jer je prvo bilo potrebno puno vremena da se suoči sa činjenicom da se drugačije hrani, da ne može da kupi pljeskavicu ili pecivo na velikom odmoru. Da je „beba” kojoj mama pakuje užinu… Deca mogu da budu baš netolerantna kada se neko dete po bilo čemu izdvaja. Mislim da se on tek u trećoj godini gimnazije suočio sa društvom i rekao glasno i jasno u čemu je problem. Doduše, za te tri godine on je dobio 35 kg i porastao je oko 20 cm, pa je možda zato dobio i dodatno samopouzdanje jer sa 196 cm i 80 kg više nije bio bledunjav dečkić već ozbiljan momak. Bilo je dosta pričanja, savetovanja, podrške, utešnih reči jer mu nije bilo lako. Zato je, pre svega, potrebno raditi na edukaciji odraslih o celijakiji jer u društvu postoji dosta predrasuda.
Da li je postojala mogućnost bezglutenske ishrane u školi?
Ne, u našim školama ne postoji bezglutenski meni. Ne postoji ni u studentskim domovima, niti u vrtićima. Takođe ne postoji ni u bolnicama.
Kako ste se odlučili na blog i Instagram stranicu i koliko ste podrške dobili od porodice? Da li je bilo onih koji se nisu slagali sa tom idejom?
Na pisanje bloga odlučila sam se nakon razgovora sa jednom mamom dok smo čekale u redu sa decom na pregled u bolnici. Ona je bila iz malog sela u jugoistočnoj Srbiji i apoteka u kojoj je podizala brašno bila je udaljena 20 km od njene kuće. Bez obzira na to što je imala internet i što joj je sva tehnika bila dostupna, bila je jako uplašena jer nije znala kako će prehraniti dete, s obzirom da nije znala da umesi ili skuva hranu bez glutena.
Flajer sa savetima koji je dobila u bolnici nije joj ulivao poverenje. Sve ono što je videla na internetu bilo joj je ili nedostupno ili veoma skupo. Ja sam tada već tri godine bila u ovoj priči i odlučila sam se na pisanje bloga upravo da ohrabrim sve one ljude koji su prinuđeni na život bez glutena. Da shvate da je, kao i za sve kulinarske uspehe, potrebno malo i neuspeha, odnosno da će nakon nekoliko pokušaja i hleb i krofne i palačinke biti jestivi i ukusni, isto kao i glutenski. Za pisanje bloga od porodice i dalje imam najveću podršku.
Kako biste ocenili današnju situaciju u Srbiji u pogledu razumevanja neophodnosti bezglutenske ishrane za osobe sa celijakijom?
Mislim da se situacija pozitivno promenila za ovih devet godina u velikim gradovima i velikim turističkim centrima po pitanju snabdevanja i saznanja o gluten free ishrani. U manjim gradovima je situacija ista kao i ranije tj. o celijakiji se malo zna, a bezglutenska ishrana je sinonim za „ne smeš ili ne jedeš hleb ili to je ono što jede Đoković?” Sticajem okolnosti, često sam na putu po Srbiji i uvek koristim priliku da, kada sam u nekom drugom gradu, selu ili varošici, upitam za bezglutenski meni u restoranu ili za namirnice u prodavnici. Saznanje da je retko ko informisan je poražavajuće ali nisu ljudi krivi, već nedostaje edukacija javnosti.
Komentari (0)