Nisu svi zahtevni muškarci oduvek bili takvi. Neki su kao dečaci bili dragi, osećajni i puni ljubavi, ali su ih određena traumatična iskustva naučila da potiskuju delove svoje ličnosti.
Doživljaji iz detinjstva često oblikuju naše ponašanje u odraslom dobu, a dečaci koji se suoče sa određenim teškoćama mogu te lekcije i očekivanja preneti i kasnije u život. To može uticati na njihovo ponašanje i odnose sa drugima, zbog čega je važno razumeti korene takvih obrazaca.
Rano odbijanje i strah od ranjivosti
Nakon puberteta dečaci počinju da osećaju simpatije i žele da izlaze na sastanke. Biti odbijen može biti bolno, ali je to normalan deo odrastanja. Ključno je kako okolina, a naročito roditelji, podržava dečake nakon odbijanja.
Roditelji im mogu pomoći tako što će objasniti da odbijanje nije razlog za stid i da ne umanjuje njihovu vrednost ili muževnost. Mogu ih naučiti da poštuju tuđu odluku, prožive razočaranje i nastave dalje bez okrivljavanja druge osobe.
Bez takvog vođstva, neki dečaci mogu odrasti u muškarce koji se plaše ranjivosti. Mogu postati toliko uplašeni od odbijanja da izbegavaju povezivanje sa osobom koja im se dopada. Drugi mogu postati preterano kritični, ističući tuđe mane kako bi se zaštitili tako što će prvi odbiti potencijalnu partnerku i izbeći bol.
Maltretiranje kao okidač za aroganciju
Zlostavljanje u detinjstvu može snažno uticati na samopouzdanje. Dečaci se suočavaju sa otvorenim maltretiranjem poput pretnji i uvreda, ali i sa prikrivenim oblicima, kao što su ismevanje od strane prijatelja, isključivanje iz društva ili etiketiranje kao „preosetljivih“ kada pokažu osećanja.
To je posebno zbunjujuće kada ih povredi osoba koju smatraju prijateljem.
Vremenom dečak može početi da sumnja u sopstvenu vrednost i da nauči da skriva nesigurnost. Kao odrasli, takvi muškarci često svoju duboku nesigurnost prikrivaju arogancijom ili preteranom kritičnošću. Iako je to odbrambeni mehanizam, takvo ponašanje odbija druge i otežava održavanje prijateljstava i veza.
Zabrana plakanja koja tugu pretvara u bes
Društvo često očekuje da muškarci budu čvrsti i da ne pokazuju emocionalnu ranjivost, koja se smatra slabošću. Zbog toga se mnogim dečacima odmalena govori da ne plaču.
Kada roditelj reaguje ljutnjom na dečakove suze, uči ga da su njegova osećanja nešto što treba sakriti. Vremenom može početi da se stidi plakanja, a taj stid prenosi se i u odraslo doba.
Muškarci koji su naučeni da potiskuju emocije ne mogu ih se jednostavno osloboditi. Tuga i druga potisnuta osećanja često izbijaju na površinu u obliku besa, zbog čega se mogu istresati na voljene osobe i udaljavati ih od sebe.
Nametnuto uverenje da briga o izgledu nije “muževna”
Dok se devojčice uglavnom podstiču da vode računa o svom izgledu, dečaci često ne dobijaju istu poruku. Mnogi usvoje stav da interesovanje za odeću, negu kože ili izgled uopšte nije „muževno“.
Problem je u tome što takav stav može dovesti do osuđivanja drugih muškaraca koji vode računa o svom izgledu.
Briga o koži nije samo pitanje lepote već i higijene. Dečaci koji veruju da je sramota brinuti o izgledu kasnije mogu kritikovati prijatelje koji to čine, stvarajući neprijatnost i ponavljajući isti obrazac stida vezan za osnovnu brigu o sebi.
Pritisak da se bave sportom umesto sopstvenim interesovanjima
Roditelji ponekad guraju dečake ka sportu kako bi ih „očvrsnuli“ ili usmerili ka aktivnostima koje se smatraju muževnijim od pozorišta ili umetnosti.
Kada rodne uloge određuju čime dečaci smeju da se bave, to ih može sprečiti da otkriju i slede svoje stvarne strasti.
Muškarci odgajani u uverenju da je sport ključni deo muškog identiteta mogu druge interese smatrati manje važnim. To ih može učiniti zatvorenima za vrednosti svega što nije povezano sa sportom i suziti njihove vidike.
Nedijagnostikovani ADHD i osećaj da sa njima nešto nije u redu
Kod dečaka se ADHD može ispoljiti kroz hiperaktivnost, nemir i poteškoće sa koncentracijom. Ako se stanje ne dijagnostikuje, dečak koji se sa tim simptomima bori može početi da veruje da sa njim suštinski nešto nije u redu.
Upoređujući se sa vršnjacima, može postati samokritičan i sumnjati u svoju sposobnost da se promeni.
To može dovesti do toga da kao odrasla osoba odustane od rada na sebi, verujući da je jednostavno takav. Bez dijagnoze, podrške i alata za upravljanje stanjem, takvi dečaci mogu zadržati navike koje otežavaju funkcionisanje u društvu.
Svađe roditelja kao model nezdravih veza
Deca obraćaju pažnju na to kako se njihovi roditelji nose sa međusobnim sukobima. Dečak koji odrasta uz roditelje koji se neprestano svađaju može poverovati da je to normalan način funkcionisanja partnerskih odnosa.
Ako jedan roditelj redovno omalovažava drugog, dete može usvojiti takav obrazac ponašanja.
Kao muškarac, može omalovažavati partnerku, a da nije potpuno svestan koliko je to štetno. Takva naučena ponašanja mogu mu znatno otežati izgradnju zdravih i stabilnih odnosa.
Izolacija u detinjstvu i nesposobnost sklapanja prijateljstava
Mnogi odrasli muškarci imaju poteškoća sa sklapanjem prijateljstava. To je još izraženije kod onih koji su u detinjstvu bili društveno izolovani.
Dečaci koji su bili isključeni ili ignorisani u školi nemaju rana iskustva na koja bi mogli da se oslone u odraslom dobu.
Muškarci koji kao deca nisu imali mnogo prijatelja možda ne poseduju veštine koje olakšavaju stvaranje bliskih odnosa, niti prijateljstvo doživljavaju kao važan deo života. To može dovesti do izolacije ili do toga da prevelik pritisak stave na jednu osobu da ispuni sve njihove društvene i emocionalne potrebe.
Nedostatak prijateljica i pogrešna percepcija žena
Prijateljstva sa devojčicama tokom detinjstva mogu pomoći dečacima da nauče da grade odnose sa ženama zasnovane na poštovanju.
Muškarci koji nisu imali prijateljice dok su odrastali mogu početi da posmatraju žene kao nešto odvojeno od sebe, a ne kao celovite osobe.
Stvaranjem podele između muškaraca i žena mogu postati skloniji seksizmu. Bez iskustva prijateljstva sa ženom čiju ličnost, ideje ili radnu etiku poštuju, mogli bi imati problema da poštuju ženska mišljenja kasnije u životu, što može štetiti njihovim profesionalnim i privatnim odnosima.
Izvor: N1
Komentari (0)