Tikovi su ponavljajući grčevi mišića kao što su treptanje, “sleganje” ramenima, različite grimase, okretanje glave u stranu, mrštenje… i traju sekundu ili dve.
Mogu biti motorički i verbalni i kod dece se javljaju najčešće u predškolskom periodu. Najčešće su reakcija na stres, pa se ređe javljaju kada su deca opuštena. Važno je da znate da se oni ne manifestuju dok mališani spavaju.
Stručnjaci tvrde da uzrok njihovog javljanja još nije sasvim poznat i da su najčešće u pitanju genetika, neurološki problemi ili stres. Statistike pokazuju da se tri puta češće javljaju kod dečaka i da uglavnom prođu za nekoliko meseci ili do godinu dana, ali ponekad traju i do puberteta. Mališani koji ih imaju ne rade ih namerno i uglavnom su u pitanju bistra i zdrava deca.
Zato je važno da ignorišete tikove, odnosno da ne opominjete dete da prestane da ih pravi, jer ćete u suprotnom samo pojačati stres. Ponašajte se kao da ne postoje, ali i potražite pomoć stručnjaka ukoliko smetaju detetu u svakodnevnom funkcionisanju i postaju sve učestaliji. Pedijatri na osnovu procene uglavnom šalju dete na pregled kod neurologa ili na razgovor sa psihologom.
Tikovi najčešće spontano prolaze, a moraju se dodatno lečiti samo u nekim slučajevima. Ukoliko su neurološke prirode, prepisuje se odgovarajuća terapija, ali ako je problem psihološki, dečji psiholozi brzo i lako otkriju šta detetu stvara stres i savetuju roditelje kako da to prevaziđu.
Najvažnije je pronaći njihov uzrok, jer jedino tako mogu da se zaustave, odnosno prestaće kada se dete izoluje od stresne situacije. Iako deluju vrlo zabrinjavajuće, nemojte da paničite, zanemarljiv procenat mališana mora da ih leči lekovima ili terapijama, jer uglavnom sve prođe samo od sebe. Pedijatri tvrde da deca doživljavaju stres i zbog stvari koje su roditeljima “najobičnije”, pa često nisu u stanju da shvate zbog čega je deci neprijatno. Praksa pokazuje da su najčešći okidači nedostatak vremena i pažnje roditelja, prevelika roditeljska očekivanja i pritisak, ljubomora na novu bebu u porodici, preseljenje ili česta selidba, problemi sa vršnjacima u vrtiću… Ponekad tikove dobiju i izuzetno senzibilna i osećajna deca, koja ne mogu da “obrade” i kanališu emocije.
Pomozite mališanima da se osećaju sigurno i samopouzdano. Potrudite se da dete ima vreme tokom dana kada će se samo igrati, bez obaveza i pritiska. Ne pretrpavajte ga odgovornostima i vanškolskim aktivnostima. Ukoliko ima previše obaveza, olakšajte mu, hvalite ga i podstičite. Potrudite se da ne prisustvuje stresnim situacijama kao što su svađe u porodici. Pokušajte da saznate šta je okidač za tikove, odnosno posmatrajte kada počnu, koliko traju i zapišite događaje koji su prethodili. Vrlo je moguće da dete reaguje na neku situaciju koja je vama obična, ali njemu predstavlja stres.
Nikada ne kritikujte dete što radi tikove i ne opominjite ga, posebno ne pred drugima. Zamerke nagoveštavaju da vam smeta to što radi, pa će neka deca tikove pokušavati da preusmere u smislene radnje, što će samo pojačati napetost. I sami će se zabrinuti zbog tikova, odnosno postati ih svesni, pa će dodatno da strahuju od reakcije okoline. Vodite računa da niko ne zadirkuje dete, kažite vaspitačici ili učiteljici o čemu se radi i naglasite im da ne obraćaju pažnju.
Napetost ne sme da se pojačava, pa ne govorite o tikovima kada je dete prisutno, čak i kada mislite da vas ne sluša. Svaki razgovor o tome unutar porodice treba da se prekine.
Ukoliko se o njima ne priča, dete će ih manje biti svesno. Ako zna da ih radi, ohrabrite ga i recite da će proći, da će se mišići vremenom opustiti. Podrška bliske okoline je najvažnija, a stručnu pomoć treba da potražite samo ukoliko tikovi prave probleme u vršnjačkoj grupi, ako dete zbog njih ne može da izvršava obaveze, ako zahvataju druge delove tela osim glave, lica i ramena, ako postanu učestali, odnosno ukoliko ih dete konstantno pravi i ako traju duže od godinu dana.
Komentari (0)