U ginekologiji praksi dobro je poznat specifičan trenutak kada žena tokom aktivnog porođaja odjednom postane odsutna i uđe u neku vrstu sopstvenog sveta. Medicinski stručnjaci ovaj fenomen najčešće prepoznaju kao „tranzicionu krizu“ ili „porođajni trans“, a on nastupa kada otvorenost grlića materice dostigne 8 do 10 centimetara.
Ova faza predstavlja sam vrhunac fizičkog napora i neurohemijskog restrukturiranja tokom porođaja. Moderna neurobiologija nudi precizno naučno objašnjenje zasnovano na delovanju hormona, privremenom utišavanju određenih moždanih centara i evolutivnim mehanizmima opstanka.
Hormonska preplavljenost
U poslednjem delu porođaja, intenzitet i učestalost kontrakcija dostižu svoj maksimum. Kako bi omogućio telu da izdrži ovaj napor, mozak aktivira snažan odbrambeni mehanizam: preplavljuje organizam masivnim talasima beta-endorfina.
Oni deluju kao prirodni analgetik. Beta-endorfini su endogeni opioidni peptidi koji deluju na iste receptore u mozgu kao i medikamenti poput morfijuma. Njihova primarna uloga je suzbijanje bola, ali oni imaju i snažna psihoaktivna svojstva.
Visoka koncentracija endorfina izaziva ono što klinička literatura opisuje kao somnolenciju, odnosno, pospanost, dezorijentisanost i duboku unutrašnju fokusiranost. Žena u ovoj fazi može delovati odsutno, zatvarati oči između kontrakcija i prestati da komunicira verbalno.
Endorfini, u sinergiji sa visokim nivoom kortizola, privremeno narušavaju funkciju hipokampusa, odnosno, centra za kratkoročno pamćenje. Ovo objašnjava zašto se mnoge žene nakon porođaja ne sećaju detalja, izgovorenih reči ili hronologije događaja iz tranzicione faze.
Privremeno „isključivanje“ racionalnog mozga
Jedan od ključnih koncepata u modernoj neurobiologiji porođaja jeste privremeno potiskivanje aktivnosti neokorteksa – najrazvijenijeg dela ljudskog mozga, zaduženog za racionalno mišljenje, jezik, logiku i socijalne norme.
U tom poslednjem periodu širenja grlića materice, da bi porođaj napredovao, neokorteks mora da se takoreći „povuče“ kako bi prepustio kontrolu evolutivno starijim, primitivnijim delovima mozga, prvenstveno limbičkom sistemu i produženoj moždini.
Zašto smeta racionalno mišljenje? Ako je neokorteks stimulisan (npr. jarkim svetlom, stalnim pitanjima medicinskog osoblja, analiziranjem situacije), on šalje signale opasnosti i aktivira preveliko lučenje adrenalina. Adrenalin u ranoj i aktivnoj fazi može blokirati oksitocin, inače hormon zadužen za kontrakcije i usporiti porođaj.
Kada se neokorteks utiša, žena prestaje da obraća pažnju na društvene konvencije. Ona može ispuštati duboke krike, zauzimati neobične asimetrične položaje tela i potpuno ignorisati prisustvo drugih ljudi u prostoriji. Mozak se prebacuje na čisti biološki automatizam vođen instinktima.
Skok adrenalina na samom kraju
Iako mozak ne paniči, u samom finišu, kada otvorenost grlića materice dostigne 10 cm i kada se priprema faza istiskivanja bebe, dolazi do naglog i specifičnog skoka adrenalina. To je jedini trenutak u porođaju kada je visok nivo ovih hormona poželjan i fiziološki opravdan.
Ovaj nagli nalet adrenalina uzrokuje energetski šok koji ženi daje iznenadnu snagu potrebnu za istiskivanje bebe.
U ponašanju žene, ovaj biohemijski skok se prepoznaje kroz iznenadnu paniku, osećaj ugroženosti i rečenice poput: „Ja ovo ne mogu“, „Umreću“ ili „Pustite me kući“. To nije patološki strah, već neurološki indikator da je nivo adrenalina na vrhuncu i da je dilatacija kompletna.
Šta ovo zapravo znači za porodilju?
Medicinski je potvrđeno da se mozak žene na 8–10 cm dilatacije reorganizuje zbog uspešnog završetka porođaja. Isključivanjem spoljašnjeg sveta i racionalnog razmišljanja, organizam štiti majku od traume i bola i omogućava primitivnim strukturama mozga da bez ometanja upravljaju telom.
Zbog toga je u modernom pristupu porođaju zlatno pravilo da se žena u toj fazi ne uznemirava suvišnim pitanjima, da se smanji svetlo i obezbedi mir – čime se podržava prirodni neurološki proces „gašenja“ neokorteksa.
Komentari (0)