Deca u saobaćaju uglavnom stradaju kao pešaci, a u više od 95 odsto slučajeva do nesreća dolazi njihovom greškom.
Stručnjaci napominju da je takva statistika rezultat neopreznosti roditelja koji sa decom u predškolskom uzrastu pretrčavaju ulicu van pešačkog prelaza, prelaze na crveno svetlo ne znajući da do puberteta deca uglavnom kopiraju njihovo ponašanje.
Roditelji kao da nisu svesni da prvenstveno svojim ponašanjem utiču na stvaranje svih detetovih navika, pa tako i onih koji se tiču saobraćaja. U svakom trenutku ne smeju zaboraviti na prisustvo deteta, pogotovo kada je reč o beogradskim ulicama.
Jesu mali i nekad deluju nezainteresovano i odsutno, ali u stvari sve iz okoline oni bukvalno „upijaju“ pogotovu ako dolazi od roditelja, kažu psiholozi.
Roditelji najjači uzor
Najjači uzor detetu do puberteta su roditelji. Dete od rođenja kopira ponašanje majke i oca u svemu, a navike koje se tiču kretanja dete stiče čim prohoda. Problem nastaje ako dela roditelja ne prate ono što govore, pogotovo ako ih negiraju.
Ne može roditelj da, u prisustvu deteta, prelazi na crveno svetlo ili van pešačkog prelaza, da pretrčava ulicu,… pa da detetu pred polazak u školu odjednom krene sa pričom da mora sve kontra da radi „jer je tako pravilno“. Kao da kaže „ja pušim, ali nemoj ti, jer nije zdravo“… Ovo samo stvara konfuziju u dečjoj glavi.
Roditelji ličnim primerom pokazuju šta je pravilno – kaže za „Blic“ Biljana Lajović, specijalista školske psihologije.
Priču moraju da potkrepe dela i samo tada će imati efekta. Batine sigurno neće pomoći, kažu psiholozi, iako ovakvom načinu prevaspitavanja pribegavaju mnogi roditelji.
Kasnije se u glavama najmlađih kao uzori pojavljuju i vaspitači, učitelji, a veliki uticaj već u petoj godini mogu imati javne ličnosti.
Snimci nesreće kao opomena
Praksa pokazivanja snimaka saobraćajnih nesreća roditeljima, koja se primenjuje u Japanu, švedskoj, SAD i ostalim razvijenim zemljama, dala je odlične rezultate. Da li i osnovcima i srednjoškolcima treba pokazivati takve snimke?
To bi bila i suviše rigorozna i nepredvidiva mera. Nije to odrastao čovek da može da razluči na pravi način. Ko zna kakve posledice to može imati na detetovu psihu, to ne može da se predvidi unapred. Problem je veći ako se zna da je granica osetljivosti kod svakog deteta različita.
Takve snimke treba pokazivati roditeljima da bi oni shvatili kakve sve opasnosti „vrebaju“ u saobraćaju, pa da svojim pozitivnim primerom utiču na decu – kaže Lajović.
Ipak, neke vrste snimaka treba pokazivati mališanima pod uslovom da su oni na adekvatan način obrađeni.
Za to je neophodna saradnja Ministarstva prosvete, MUP, kliničkog i razvojnog psihologa, nekog iz umetničke branše… da bi se napravio kvalitetan i bezbedan snimak koji neće ugroziti dečiju psihu – objašnjava Lajović.
Saobraćaj školski predmet
Po završetku časova, deca euforično istrčavaju iz škole i ne
obraćaju pažnju na to šta ih čeka na ulici. Neke škole u Beogradu, poput Oš „Desanka Maksimović“ (Ustanička) i Oš „Vojvoda Stepa“ (Vojvode Stepe) nalaze se tik uz prometne saobraćajnice, pa takvo ponašanje može biti pogubno.
U Oš „Isidora Sekulić“ su, upravo zbog ovakvih situacija, zatvorili glavni ulaz škole jer kroz njega deca lako istrčavaju na kolovoz.
Mišljenje saobraćajnih stručnjaka je da bi daleko efikasniji postupak bio zaokruživanje određenih celina u okviru nastavnih predmeta, kroz koje je moguće ukazati deci na pravilno ponašanje ali i pogubne posledice u saobraćaju.
Predmeti kao što su biologija, fizika i opštetehničko obrazovanje imaju lekcije kroz koje učitelji mogu upoznati učenike sa opasnostima u saobraćaju. Takav pristup je dobar ali to treba da bude samo nastavak edukacije i vaspitanja koju deca nose iz kuće – kaže Boris Antić, magistar na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu.
Kroz predmet „Svet oko nas“đaci od prvog do četvrtog razreda, uče šta je kolovoz, pešački prelaz, trotoar, semafor, šta koje svetlo na semaforu znači, kad sme ili ne sme i kako se prelazi ulica, da gledaju prvo levo pa desno pri prelasku, kako da se kreću putem van nasilja…
Uz ta znanja trebalo bi organizovati predavanja drugog tipa. Bilo bi dobro da ljudi koji su preživeli teške saobraćajne nesreće drže predavanja u školama, da deci ispričaju svoju priču. Uvek je jači efekat kad vide, a ne da samo slušaju – zaključuje Biljana Lajović.
Komentari (0)