Mnogi roditelji su čuli upozorenje: Ne koristite “bebi-govor” sa bebama i malom decom. Umesto toga, starateljima se često savetuje da govore pravilno i koriste jezik odraslih, iz zabrinutosti da bi pojednostavljen govor mogao da zbuni decu ili uspori razvoj jezika, piše Independent.
Međutim, istraživanja Karen Stolznou, koja je istakla u svojoj novoj knjizi „Beyond Words“ („Izvan reči“), sugerišu da je tačno suprotno. Pevušavi glas koji mnogi odrasli instinktivno koriste sa bebama, ponekad nazivan „bebeći govor“ ili govor usmeren ka odojčadi, zapravo pomaže deci da nauče jezik.
Daleko od toga da zbunjuje bebe, preuveličavanje izraza poput „Pogledaaaaj kuuuucu!“ privlači njihovu pažnju, pomaže im da uoče obrasce u govoru i jača društvenu povezanost.
A smešne greške koje deca usput prave nisu znak da pogrešno uče jezik. One su dokaz da deca aktivno sama otkrivaju pravila jezika.
Šta je zapravo “bebi-govor”
Kada mnogi ljudi pomisle na „bebi-govor“, zamišljaju besmislene izraze poput „gu-gu ga-ga“ ili izmišljene reči. Ali to nije ono na šta lingvisti i razvojni psiholozi misle kada govore o tome.
Ovaj govor koristi prave reči i gramatički ispravne rečenice, ali sa naglašenijom intonacijom, višim tonom, produženim samoglasnicima i sporijim ritmom. Zamislite način na koji bi staratelj prirodno rekao: „Ćao, beeeebo! Jesi li glllaaadna?“.
Malo je dokaza da povremene razigrane besmislene reči štete razvoju dečjeg jezika. Ali istraživanja sugerišu da posebno pomaže bebama da obraćaju pažnju na govor, prepoznaju obrasce i društveno se angažuju.
Odrasli u različitim kulturama instinktivno govore na ovaj način bebama. Čak i ljudi koji tvrde da nikada ne koriste bebi-govor često nesvesno pređu na njega kada su u blizini beba.
Istraživači su otkrili da bebe zapravo više vole da slušaju ovaj nego uobičajeni govor odraslih. Naglašeni glasovi i sporiji tempo olakšavaju obradu jezika. Bebe lakše izdvajaju pojedinačne glasove, primećuju granice između reči i prepoznaju obrasce. Drugim rečima, parentese pomaže bebama da se usmere na jezik.
Zanimljivo je da ljudi nisu jedini koji reaguju na ovakav stil komunikacije. Istraživanja su čak pokazala da mačke pozitivnije reaguju kada im ljudi govore glasom kojim se obraćaju bebama.
Bebe nisu pasivni učenici
Deca ne uče jezik jednostavnim doslovnim kopiranjem odraslih. Ona aktivno testiraju pretpostavke o tome kako jezik funkcioniše. Zato mališani prave predvidive i iznenađujuće logične greške.
To nisu nasumične greške. Naprotiv, one pokazuju da je dete razumelo gramatičko pravilo i pokušava da ga dosledno primeni.
Lingvisti ponekad kažu da su deca mali naučnici koji neprestano testiraju obrasce i revidiraju svoje razumevanje kako dobijaju sve više informacija iz sveta oko sebe.
Zašto mališani svaku životinju zovu “pas”
Mala deca takođe prave predvidive greške u značenju reči.
Mališan može naučiti reč “pas”, a zatim je koristiti za svaku četvoronožnu životinju koju sretne. Lingvisti to nazivaju proširenjem značenja. S druge strane, neka deca koriste reči previše usko. Dete može koristiti reč “pas” samo za porodičnog ljubimca i ne prepoznati da i drugi psi pripadaju istoj kategoriji. Lingvisti ovu pojavu nazivaju sužavanjem značenja.
Ove greške otkrivaju kako deca organizuju i kategorizuju svet oko sebe. Ona postepeno povezuju reči sa predmetima, ljudima i iskustvima.
Zamenice predstavljaju još jedno nezgodno područje. Mala deca često mešaju „ja“ i „ti“ jer se te reči stalno menjaju u zavisnosti od toga ko govori. Ako roditelj kaže: „Podići ću te“, dete čuje da njega zovu „tebe“. Ali kada pokuša da ponovi rečenicu, možda još ne razume da se oznake menjaju od govornika do govornika.
Zbog toga mališani ponekad govore stvari koje zvuče nehotice slatko ili zbunjujuće. Ali ispod te zabune krije se složen proces učenja.
Čak i Kolačić Čudovište greši
Greške u dečjem govoru toliko su prepoznatljive da se često pojavljuju u popularnoj kulturi. Lik Kolačić Čudovište iz emisije „Ulica Sezam“ poznat je po tome što govori stvari poput: „Ja hteti kolačić“, dok Elmo često govori o sebi u trećem licu: „Elmo želi ovo“.
Ovi obrasci govora odražavaju stvarne faze razvoja dečjeg jezika. Mala deca često mešaju zamenice ili govore o sebi po imenu pre nego što ovladaju oblicima poput „ja“, „mene“ i „moje“.
Uprkos povremenim pritužbama odraslih, nema dokaza da slušanje ovakvog govora šteti razvoju dečjeg jezika. Ako ništa drugo, ono odražava prirodno eksperimentisanje kroz koje deca prolaze.
Izgovor
Izgovor se takođe razvija postepeno. Mala deca često pojednostavljuju teške glasove i grupe suglasnika.
Stručnjaci za govorno-jezički razvoj ove pojednostavljene oblike nazivaju fonološkim procesima. Oni su normalan deo razvoja jer je neke glasove fizički teže proizvesti od drugih.
Većina dece prirodno preraste ove obrasce izgovora kako njihov govor sazreva. Međutim, trajne poteškoće ponekad mogu ukazivati na govorni ili jezički poremećaj, koji može zahtevati stručnu pomoć.
Greške su deo učenja
Roditelji su često pod ogromnim pritiskom da sve urade kako treba, uključujući i pomoć deci da nauče da govore. Ali deca ne uče jezik tako što izbegavaju greške. Uče kroz interakciju, eksperimentisanje i ponavljanje.
“Bebi-govor” pomaže bebama da se usredsrede na govor i uključe u društvenu interakciju. Smešne greške koje mališani prave otkrivaju da oni aktivno sastavljaju složen sistem jezika i često su znak normalnog razvoja. Usvajanje jezika je neuredan, kreativan i izuzetno sofisticiran proces.
Govorenje bebi preuveličanim, pevušavim glasom nije nešto zbog čega roditelji i staratelji treba da osećaju neprijatnost.
Daleko od toga da šteti usvajanju jezika, ono može pomoći u postavljanju temelja za njega.
Autorka članka na Independentu Karen Stolznou je viša naučna saradnica za lingvistiku na Univerzitetu Kolorado u Bolderu i Univerzitetu Grifit.
Komentari (0)