Svakog roditelja žestoko bi uznemirila i sama pomisao na to da bi njegovo dete moglo nešto da ukrade. A dečje krađe su tako česta stvar… Dešavaju se i mališanima iz “finih kuća”, kao i onima koji žive u izobilju i nemaju nikakvu “potrebu” da posegnu za tuđom stvari. Najčešće sve kreće tako što se dete vrati “iz gostiju” sa igračkom koja mu je naročito zapala za oko, ali za nju nije dobilo dozvolu da može da je pozajmi. Ili, dete krišom “prokrijumčari” neki slatkiš iz prodavnice. Verovatno i sami roditelji lako mogu da se sete neke situacije kada su sa užasom prvi put konstatovali da je njihovo dete uzelo nešto bez pitanja. Tada većina mama i tata veoma burno reaguje, jer odmah stvaraju viziju crne budućnosti koja se “piše” njihovom detetu. Oni već u tom samom činu detetove krađe vide siguran znak da će ono biti lopov. A to “dokazuje” da su oni kao roditelji negde žestoko omanuli. Preplavljuje ih i stid, jer će i pred drugima morati da se “opravdavaju” i izvinjavaju za ono što je njihovo dete učinilo. U skladu s tim ide i odmeravanje kazne, pa se krađa sankcioniše vrlo rigoroznim merama, a tek kasnije, kada se bura malo stiša, mame i tate su u stanju da oproste detetu i ceo događaj realnije sagledaju. Ipak, ostaje da ih nagriza crv sumnje i strah da bi “incident” mogao da se ponovi. Pod tim utiskom roditelji uglavnom razvijaju jednu od dve strategije:
1) Pojačavaju oprez i vredne stvari počinju da drže pod ključem ili na tajnim mestima. Ovakvo ponašanje ukazuje na to da roditelji nemaju dovoljno poverenja u svoje dete. Smatraju ga suviše malim, slabim i nezrelim da bi sa njim mogli da postignu bilo kakav dogovor ili da ga nauče kako da se ponaša. Ovo je loša poruka za dete jer ne “podiže” njegove mogućnosti za razvoj i ne pruža mu šansu da se pokaže u drugačijem svetlu.
2) Namerno ostavljaju novac ili druge “primamljive” stvari svuda po kući sa namerom da stave dete pred iskušenje i vide kako će se ponašati. Ni ovo nije dobar način za jačanje detetovog “karaktera” jer mu ovakvom taktikom roditelji poručuju da samo čekaju njegov pogrešan korak. A on će se vrlo verovatno i desiti jer deca nemaju mehanizme samokontrole koje imaju odrasli.
Da od jedne obične “dečje institucije” (u šta spadaju krađe na uzrastu ispod deset godina) zaista ne napravite problem preporučljivo je da uradite sledeće:
* Shvatite detetov postupak kao signal neke njegove teškoće. Kao i kod mnogih drugih stvari, neobičnim ponašanjem dete šalje poruku odraslima da mu je potrebno veće razumevanje sa njihove strane. Možda puno radite i nemate dovoljno vremena za dete, možda ste previše posvećeni drugom detetu, možda vam je jedino važno kakve ocene ono donosi iz škole ili nešto drugo… Pokušajte da proniknete u pravi uzrok, posebno ako je u pitanju tzv. plemenita krađa – kada dete nešto ukrade da bi poklonilo mami i sl.
* Pošaljite jasnu poruku detetu da je njegov postupak pogrešan. Vrlo jasnim i biranim rečima treba detetu da predočite zašto nije dozvoljeno ukrasti, čak i kada to ima “plamenit cilj”. Pokušajte i sa time da dete zamisli kako bi njemu bilo da mu neko nešto uzme.
* Ne gubite poverenje u dete i ne smatrajte ga lošim, nepoštenim i sl. Važno je da ne predimenzionirate događaj i od njega napravite situaciju od koje nije moguće vratiti se na odnos kakav ste ranije imali.
* Oprostite detetu. Vrlo je važno da kada ste uvereni da je dete “naučilo lekciju”, pokažete da ste mu oprostili. A to podrazumeva da mu više ne prebacujete zbog onog što je uradilo, pogotovo kada vas drugom prilikom razočara zbog nekog novog nestašluka. Nigde ne piše da je odgajanje dece lako i zapamtite da je vaspitanje vaš svakodnevni posao.
* Nikada, ali baš nikada, nemojte krađu smatrati detetovom snalažljivošću. Nekada roditelji detetu opraštaju krađu uz smešak ili neki neoprezan komentar koji dete može da navede na pomisao da njegov postupak i nije toliko pogrešan. Zato će ono pokušati da eksperimentiše i sledeći put će ići dalje u svojoj smelosti da nešto otuđi. Na kraju će problem toliko eskalirati da će dovesti u pitanje ceo sistem na kome ste gradili detetovo vaspitanje.
Komentari (0)