MALI DIVOVI: Priča o mojoj sestričini i ćerki – malim borcima rođenim pre vremena

“17.11. – Svetski dan prevremeno rođene dece za mene već dugo ima posebno mesto u srcu, još od kada se moja sestričina divovski izborila za svoj život, rođena u prvoj nedelji sedmog meseca trudnoće. Miškica je rođena sa 1200g (kao krupnija beba!) i imala je više puta krvarenja na mozgu trećeg i četvrtog stepena, 2 ili 3 puta sepsu, gomilu transfuzija krvi, a jednom su je i oživljavali. Bila je 4 meseca u Dečijoj bolnici u Novom Sadu i jako dugo na intenzivnoj nezi. Pustili su je kući na sestrinu odgovornost sa prognozom da će živeti dva meseca.

Pogađajte šta! Ona je sada velika, napredna, potpuno zdrava devojčica, bistra, dobra i lepa kao anđeo.

Moja miškica nažalost nije imala priliku da bude bezbrižno ušuškana u maminom stomaku. I ona se, kao i ja, borila sa mojim svakodnevnim kontrakcijama od četvrtog meseca trudnoće koje su prema aparatima bile porođajne, ali šta aparat zna šta je Bogu moguće. Uz ne šaku, nego punu kesu lekova i injekcija, bezbroj hospitalizacija po Negotinu, Nišu, Beogradu… Najduže smo se zadržale u Frontu, sedam nedelja. Što bih ja rekla, na frontu.

U 28. nedelji kada reče doktorka da mogu da očekujem porođaj svaki dan i da već danas krećemo sa injekcijama kortikosteroida za brže sazrevanje bebinih pluća, u sebi sam se samo nasmejala, jer ona možda ima znanje, ali ja imam veru. Naravno da sam i injekcije isprimala, ne mislim u tom smislu. Verovala sam i znala da je mojoj devojčici suđeno da se rodi, živa i zdrava, što kasnije, i svaki atom moje snage je bio usmeren na to, jer sam u dogovoru sa Bogom izmolila da ovu borbu za život vodim ja, a ne ona kada se rodi.

Sestričina i cela njena i sestrina priča mi je bila sva potrebna motivacija da izdržim i preležim celu trudnoću, i to ležanjem na leđima, izdignutih kukova kako bi grlić bio što manje opterećen, zbog serklaža koji mi je plasiran krajem petog meseca trudnoće kada su me sati delili od pobačaja. U tim momentima shvatimo koliko smo zapravo nemoćni, sitni i mali, i koliko je sve u Božijim rukama. Tu nastupa lekcija o smirenju i bezkompromisnoj veri.

Otpuštene smo kući u 34. gestacijskoj nedelji jer je Front bio prepun i načelnica nas je usred ručka poizbacivala iz soba, iako živim 300km udaljena od Beograda, o tome možda neki drugi put… Pa da se vratimo sledeće nedelje. Međutim taj dan se nije dogodio, moja devojčica je dan pred ponovnu hospitalizaciju odlučila da je dosta i da želi da se upoznamo, da će biti dobro. Verovala sam joj.

Ja sam osetila da je porođaj blizu i to jutro sam se sredila, oprala kosu, spakovala torbu za porodilište, obukla se, i u tom momentu puca vodenjak, hitna nas vozi u porodilište, i kroz nepuna 4 sata rađa se moja devojčica živa, zdrava, diše, plače, lepo se privikava na spoljni svet u narednim satima. Planina sa leđa spada, a srce postaje veličine jedne.

Na ovoj slici je dojim i mazimo se u najtišoj mogućoj sreći jer mami do nas nisu doneli bebe, čeka da joj jave kako su njeni blizančići rođeni u 31. nedelji i da li se dečaku stabilizovalo disanje, i kako je devojčica koju su danas skinuli sa kiseonika.

Zauvek zahvalna svim doktorima – anđelima na zemlji, koji su nas čuvali.

I zauvek zahvalna na svemu što nas je zaobišlo iako je porođaj bio punih pet nedelja prevremen, i mojoj jakoj devojčici koja je sve to izgurala.”