Autorka teksta je ujedno i spisateljica čije knjige govore upravo o načinu vaspitanja dece. Ovo je crtica iz njenog života koju je uspešno povezala sa sve češćim forsiranjem dece da pohađaju sve moguće aktivnosti.
Možda je teško poverovati, ali postoje četvorogodišnjaci koji je već u tim godinama pokazuju znake stresa i gubljenja interesa za bilo šta oko njih. Razlog toga je to što upravo roditelji i vaspitači pogrešno tumače njihove potrebe u obrazovanju. Sve to, da bi dete išlo na dodatne jezike, treniralo, sviralo i na kraju dana zaboravilo kako se igra.
Nedavno sam imala spontani sastanak sa direktorom nekadašnjeg vrtića moje dece, i da vam kaže toj osobi je bilo potrebno ispovedanje. Podelila je sa mnom da se vrtić u njihovom komšiluku zatvorilo i da je većina dece prešlo u njihov vrtić.
Poteškoće su se javile, pošto su prešla deca koja su već dobila drugačiji tretman i drugačiju filozofiju vrtića. Većina je blago rečeno bilo fokusirana samo na instrukcije vaspitača i učenje umesto na igranje.
Tako da je upravo takvu decu bilo teško ponovo relaksirati, vratiti ih da budu deca. Svima je to bio zadatak. Da je neko posmatrao ceo proces uočio bi činjenice vredne studijskog u naučnog daljeg istraživanja. Kao i ono šta jednostavno ne treba raditi sa decom.
.jpg)
Pokušaji ove dece da se igraju su bila prilično neuobičajena i jednosmerna. “Ok ja sam velika sestra, ti si mama i, ti si mali brat, a ti si drug. Mali brat i ja ćemo sada da pobegnemo”.
Da pobegnu?
Upravo je ova izjava uputila na to koliko oponašaju nešto što još nisu. Čini se da za sebe već misle da su tinejdžeri. Hajde da se pravimo da smo tinejdžeri i da pobegnemo. Više će biti primer toga da bi najradije pobegli iz detinjstva, što je veoma uznemirujuće. Ipak je većina dece zapravo slobodna i srećna u tom dobu i ne želi da beži. Uostalom, koji četvorogodišnjak razmišlja u tom smeru?
Naravno, prema rečima direktorke, većina roditelja ove dece se zalaže za to da i pre nego što napune dve godine već pohađaju sve što mogu: gimnastiku, crtanje, ples, sviranje i to sminimum pet dana nedeljno. Dakle ne samo vrtić u kojem se već radi rigidno ali i dodatni naporni časovi.
I dok pišem ovo, ulazi otac sa sinom za kojeg ista ova direktorka kaže: Evo ovo dete već sada uči da svira violinu. I još mi tiše govori :dobar je, ali…
Šta roditelji ne shvataju jeste da je za sve ove izazove i kurseve potrebno da se dete svaki put podlaže novom setu pravila, lekcija, testiranja i proveravanja. Dete oseti da se nešto očekuje od njega i zbog toga je dodatno pod stresom.
Sve te aktivnosti možda zvuče veoma zanimljivo ali se roditelji zanesu zbog čega se desi da svoje mališane stavljaju pred previše stresne izazove. Što više dete mora da izdrži tokom nedelje to će se više osećati pod pritiskom. Umesto da uče kroz igru oni vreme provode tako što u većini slučajeva moraju da sede u tišini, da slušaju, i pokušavaju da shvate.
.jpg)
Pa ko ne bi želeo da pobegne od toga. Ja bih.
Istina je da su vrtići u dosta slučajeva pretvoreni u prve razrede. Da, deca trebaju da uče, slušaju i sede mirno. Ali to znači da te lekcije treba da budu u duhu odraslih već upravo obrnuto – učiti kroz igru.
Igranje je nekada dovoljno i to bi trebalo da nam bude mantra tokom prvih pet godina njihovog života.
