Samopouzdanje je veoma bitno, ali ono se ne gradi preko noći. Kao i s većinom drugih tema koje se tiču ljudi i njihovih problema i iskustava, i oko samopouzdanja su se stručnjaci kroz istoriju sukobljavali i izražavali neslaganje s različitim metodama.
Self-estim muvment, odnosno pokret koji promoviše samopouzdanje, nastao je kao rezultat ljudskog promišljanja – hipici su u šezdesetim počeli preispitivati tradicionalne vrednosti zapadnog društva. U sedamdesetim su se u Kaliforniji javili prvi psiholozi koji su se u radu fokusirali na ljudski potencijal umesto na patologiju. Naime, dotad nije bilo uobičajeno da psiholozi rade s tzv. običnim i zdravim ljudima, nego samo s onima kod kojih su bili uočeni određeni problemi u ponašanju (patologija). Kroz osamdesete mnogi psiholozi su se složili s činjenicom da kada se ljudi osećaju loše, to dovodi do dodatnih problema u društvu te otada službeno postoji pokret self-estim.
U početku su teorije ovog pokreta najpre prihvatili edukatori, a zatim roditelji, te se on kroz godine proširio u sve pore društva, uključivši poslovne krugove i socijalne službe. Pojavio se i velik broj eksperata koji su imali različite teorije o tome kako da pomognu ljudima da se osećaju bolje sami sa sobom i kako da izgrade i održe svoje samopouzdanje. Postojali su neki, a i danas postoje, koji su jednostavno verovali da ćemo pozitivno delovati na poboljšanje samopouzdanja ako sami sebe zagrlimo nekoliko puta dnevno ili ako se budemo gledali u ogledalo i govorili sebi da se volimo.
‘Ja u takve teorije i terapije lično ne vjerujem’, rekla je profesorica Blanka Franjković Srnić, koja već 30 godina radi kao psiholog. ‘Čak sam uverena da je puno ljudi iskoristilo trenutak za zaradu dajući savete koji su čitav pokret self-estim doveli u pitanje, jer ti ljudi nisu razumeli šta je ustvari samopouzdanje.
Radeći u školi s decom na Zapadu, uočila sam da se tu primjenjuju metode pohvale pod svaku cenu kako se ne bi narušilo dečije samopouzdanje. Mnogi učitelji pokušavaju da postignu stanje ‘osećaj se dobro sa samim sobom po svaku cenu’. Ali takvo ponašanje za posledicu ima to da deca ne nauče objektivno proceniti ni svoje ponašanje ni kvalitet akademskog rada u školi. Mislim da je taj metod kontraproduktivan, jer na taj način deca postaju nesigurnija u sebe i sklonija neuspehu, naročito u situacijama kad im se takva vrsta podrške više ne pruža. Ono što u gore navedenim primerima pokušava da se izgradi je po meni lažno samopouzdanje. Naime, velika je razlika između stvarnog i lažnog samopouzdanja. Bitno je da decu dobro naoružamo strategijama i tehnikama učenja, a manje ih obasipamo pohvalama pod svaku cenu. Naravno, nisam protiv pohvale, već za konstruktivnu pohvalu koja se koristi da bi se detetu stvarno razjasnilo šta je uradilo dobro, tako da to može primenjivati u budućnosti’, kaže psihologica Franjković Srnić.
Naravno, samopouzdanje se stiče kroz ceo život, ali temelji se uspostavljaju u detinjstvu, pa je to razlog zbog kog profesorica Srnić ističe porodicu i školski sistem. Zašto je sve ovo bitno, lakše će se razumeti ako znamo što je samopouzdanje. Da li je to nešto što nam drugi mogu dati ili je to nešto unutrašnje, što osećamo i kada drugi nisu prisutni?
‘Samopouzdanje je onaj dubok i iskren osećaj koji imamo o sebi samima. Dok smo bili deca, našim životom su dominirali roditelji, rođaci i veća deca. U detinjstvu procjenjujemo sebe kroz oči drugih: ako im drugi kažu da su dobra, deca osećaju da su dobra i obrnuto. Ali, kada narastemo, treba da naučimo da mislimo svojom glavom. Moramo naučiti i da imamo izbor: hoćemo li dozvoliti da mišljenje drugih ljudi utiče na naše osećaje o samom sebi. Nitko nas ne može naterati da se osećamo na bilo koji način, to je naša odluka (iako toga često nismo svesni). Primera radi, kada kažemo ON me naljutio, trebali bismo reći JA sam se naljutio/la, te na taj način preuzeti odgovornost za sopstvene emocije. Ako uspemo tako da mislimo, neminovno preuzimamo odgovornost za sopstveni osećaj o sebi samima, kao i za sopstveno samopouzdanje. Naravno, dobro je u životu imati ljude koji nam daju podršku, ali kako se mi sami osećamo iznutra, zavisi o tome šta mislimo i šta radimo. Znači, ako radimo prave stvari i imamo prave misli, to će doprineti osećaju samopouzdanja.’
‘Naravno. Mnogi od tih načina nisu novost, nego su prisutni u mnogim religijama, primer: načelo istine. Ako smo iskreni, drugima će biti lakše poštovati nas. Ali kod prakticiranja ovog principa u svakodnevnom životu treba da pripazimo da načinom na koji sprovodimo ovaj princip bespotrebno ne povređujemo druge ljude. Tako dolazimo do drugog principa – blagost, ljubaznost: način na koji tretiramo druge ljude ima direktan uticaj na to kako sami sebe vidimo i kako nas drugi ljudi vide. Treći princip je pokušaj da budemo pozitivni. Dnevno kroz našu glavu prođe nekoliko hiljada misli, većina je slična onima od pre. Ako većina tih misli ima negativne sadržaje, i naše emocije će biti takve. Isto tako, ako pozitivno mislimo, bolje ćemo se osećati. Tokom dana možemo obratiti pažnju na svoje misli, postati ih svesni i zameniti ih onim koje nam donose bolja osećanja. Svaki pojedinac može napraviti taj izbor ako želi. Poslednji zadatak bi bio saosećanje prema sebi i drugima, a samim tim i opraštanje grešaka koje pravimo sami ili drugi čine.’
Možda će neko reći kako je ovo otkrivanje tople vode, ali većina životnih mudrosti i efikasnih strategija nije komplikovana kad se izgovori, ali ne zaboravite – sve ovo je mnogo lakše reći nego disciplinovano sprovesti.
Pročitajte još >>
Kako da mališani brzo razviju samopouzdanje
Komentari (0)