Kada deca odrastu, mnogi roditelji počnu drugačije da gledaju na godine koje su proveli brinući o njima. Ono što je nekada izgledalo kao ogroman problem često se kasnije čini nevažnim, dok neke odluke za koje nisu bili sigurni da li su ispravne tek godinama kasnije pokažu svoju pravu vrednost.
Upravo o tome piše autorka Annie Reneau za “Upworthy”, čije najmlađe dete uskoro puni 18 godina. Posle 26 godina roditeljstva, kaže da danas mnogo jasnije vidi šta je zaista bilo važno, a šta nije vredelo tolikog straha i preispitivanja.
Kada bi mogla da se vrati u vreme kada je tek postala majka, sebi bi prenela pet lekcija.
Odnos sa detetom važniji je od svega ostalog
Na početku roditeljstva malo ko ima osećaj da tačno zna šta radi. Postoje knjige, saveti porodice i prijatelja, iskustva drugih roditelja, ali nijedno dete ne dolazi sa uputstvom.
Ipak, Reneau je od početka imala jedno pravilo: bez obzira na probleme, faze odrastanja, svađe i frustracije, odnos sa decom mora da ostane na prvom mestu.
Godinama kasnije upravo tu odluku smatra jednom od najboljih koje je donela.
Problemi su se pojavljivali i prolazili, deca su menjala ponašanje, interesovanja i potrebe, ali je bliskost koju su gradili ostala. Danas, kada su deca odrasla ili gotovo odrasla, mogu iskreno da uživaju u vremenu provedenom zajedno.
Roditelj ne može da spreči svaku grešku niti da reši svaki problem, ali odnos u kojem dete zna da može da se vrati roditelju može da bude važniji od pokušaja da se kontroliše svaki deo njegovog života.
Verovatno ste mnogo bolji roditelj nego što mislite
Jedan od najčešćih osećaja tokom roditeljstva jeste sumnja.
Da li sam dobro reagovao? Da li sam bio prestrog? Da li sam nešto propustio? Da li će moja odluka ostaviti posledice?
Čak i kada se roditelj trudi koliko može, postoje situacije za koje jednostavno ne postoji očigledan pravi odgovor.
Doći će trenuci kada dete prolazi kroz problem koji roditelj ne ume da reši. Biće perioda kada će izgledati kao da ništa ne funkcioniše i kada će se javiti osećaj da je negde napravljena velika greška.
Ali nesigurnost ne znači automatski da je roditeljstvo loše.
Savršen roditelj ne postoji, kao što ne postoji ni detinjstvo bez problema. Greške su neizbežne, a mnogo je važnije kako roditelj reaguje na njih, da li sluša dete, menja pristup kada je potrebno i ostaje prisutan.
Zbog toga bi Reneau mlađoj sebi poručila da malo manje sumnja u sebe. Mnogo toga je radila bolje nego što je tada mislila.
Ne čuvajte samo fotografije, zapisujte stvari
Današnji roditelji imaju hiljade fotografija i snimaka svoje dece. Gotovo svaki rođendan, putovanje, prvi korak ili školska priredba ostaju sačuvani u telefonu.
Ali postoji nešto što fotografija često ne može da zabeleži.
Kako se dete ponašalo u određenom uzrastu? Čega se plašilo? Kada su se prvi put pojavili problemi sa koncentracijom? Da li je bilo izrazito stidljivo, anksiozno ili nemirno? Kada je neka promena zapravo počela?
Reneau kaže da bi danas volela da je vodila jednostavne beleške o odrastanju svoje dece.
Sećanja vremenom postaju neprecizna, i kod roditelja i kod dece. Detalji za koje smo bili sigurni da ih nikada nećemo zaboraviti mogu potpuno da iščeznu.
Takve beleške kasnije mogu biti dragocene ne samo kao uspomena već i kada odraslo dete pokušava da razume neke obrasce ponašanja iz detinjstva.
Nije potreban detaljan dnevnik. Nekoliko rečenica s vremena na vreme može jednog dana imati mnogo veću vrednost nego što roditelj u tom trenutku može da pretpostavi.
Ne morate da popustite samo zato što „svi drugi imaju“
Jedna od odluka koja je u njenoj porodici izazivala posebno mnogo rasprava odnosila se na mobilne telefone.
Kada su njena deca imala 11 ili 12 godina, želela su telefon kao i većina njihovih vršnjaka. Ona je odlučila da sačeka.
Usledili su pregovori, molbe i argument da „svi ostali već imaju telefon“. Reneau priznaje da ni sama nije u svakom trenutku bila potpuno sigurna da postupa ispravno.
Pitala se čak da li će joj deca jednog dana zameriti zbog toga.
Ipak, nije popustila.
Godinama kasnije dogodilo se nešto što nije očekivala. Kada su stigli do kasnih tinejdžerskih godina, deca su joj sama rekla da su zahvalna što im nije dozvolila da prerano dobiju telefon.
To ne znači da ista odluka mora da bude prava za svaku porodicu. Ali pokazuje nešto drugo: roditelj ne mora automatski da promeni granicu samo zato što je dete nezadovoljno njome ili zato što druge porodice imaju drugačija pravila.
Ponekad se vrednost neke roditeljske odluke vidi tek mnogo kasnije.
Sav trud koji sada deluje beskrajno jednog dana dobije smisao
Roditeljstvo ume da bude iscrpljujuće upravo zato što roditelju toliko znači šta će se dogoditi sa njegovim detetom.
Tu su neprospavane noći, brige, svakodnevne obaveze, škola, bolesti, svađe, vožnje, problemi koji izgledaju nerešivo i periodi u kojima se čini da će haos trajati zauvek.
A između svega toga postoje trenuci zbog kojih se sve ostalo zaboravi: smeh, prvi uspesi, razgovori, zagrljaji i posmatranje kako dete malo-pomalo postaje odrasla osoba.
Tek kada najveći deo tog puta ostane iza roditelja postaje jasno koliko je vremena, energije, strpljenja i ljubavi uloženo u nešto čiji rezultat nije mogao odmah da se vidi.
Naravno, ni na kraju neće sve biti savršeno. Svaki roditelj će imati odluke koje bi promenio i trenutke zbog kojih će se kajati. I svako dete je toliko različito da univerzalni recept za vaspitanje zapravo ne postoji.
Možda je zato jedna od najvažnijih poruka roditeljima koji se trenutno nalaze usred najnapornijih godina veoma jednostavna: ne morate u svakom trenutku da znate tačno šta radite.
Važno je da ste tu, da pokušavate, da slušate i da gradite odnos sa detetom.
Jer ono što danas izgleda kao beskrajna serija obaveza i problema jednog dana postaje priča koje ćete se sećati iz mnogo tiše kuće.
Izvor: Nova.rs
Komentari (0)