Priča o malom divu: Emilija, ti si naše čudo!

Jedna od najlepših vesti za bilo koju porodicu, bez sumnje je rođenje deteta. Spoznaja da si ti odgovoran za nastanak jednog novog života, sama po sebi je fascinantna, a ako se tome pridoda i neizmerna ljubav koja počinje od samog saznanja da je žena u drugom stanju, onda je bez sumnje rođenje deteta najradosniji događaj u životu. Kod nas baš i  nije bilo tako… 

Nakon 6 meseci uredne trudnoće, tačnije u 24. gestacijskoj nedelji, dana 10.12.2017. godine, na svet dolazi beba teška svega 740 grama i dugačka 33 centimetra. Da, na svet dolazi naša Emilija! Poranila je previše, toliko da je njeno rođenje vođeno u medicinkoj dokumentaciji kao pobačaj, a ne porođaj… Umesto neopisive radosti koju sam gore pomenula, osećanje bola, tuge i nemoći obuzelo je celu porodicu… Naravno, neizbežno pitanje- zašto to baš meni da se desi odzvanjalo je satima…

 

U bolničkoj sobi, nas dvoje- mama i tata, tešimo se, oplakujemo naše dete i govorimo sebi i jedno drugom da se to dešava, da će vreme izlečiti sve, da smo mladi, pokušaćemo opet… Što bi naš narod rekao- kao grom iz vedra neba, pogodi nas vest da je naše dete živo, da samostalno diše, da ima pravilan srčani rad i da je spremna za transport u Beograd! U neverici smo nekoliko puta pitali doktorku da li je sigurna da se radi o našem detetu, te su nam, potvrde radi, doneli da je vidimo pre polaska u Beograd. Zamotana i ušuškana u inkubatoru, naša palčica je bila spremna za put, ali, kao i mi, nesvesna borbe koja sledi.

Suze su postale radosnice, tugu je zamenila nada, a sami Bog je poslao doktorku Emiliju da nam saopšti, za nas u tom momentu neverovatne vesti – dete je živo! Da, već sad možete zaključiti kako je i po kome naša Emilija dobila ime!

Međutim, dobro raspoloženje je kratko trajalo. Sutradan nam je sa Instituta za Neonatologiju u Beogradu, gde je Emilija odvezena po rođenju, saopšteno da je ona u izuzetno kritičnom stanju, da je imala 4. stepen krvarenja na mozgu, da je ekstremno nezrela i da umesto nje „diše” aparat. Sreću je opet zamenila tuga i neizmeran bol. Rekli su nam da se ne nadamo previše, da je mogućnost preživljavanja manja od 15%, a iako preživi, doktori ne mogu prognozirati u kakvom će stanju biti. E, tek tada kreće prava borba…

Svakodnevne posete na intenzivnoj nezi, grč u stomaku dok čekamo da nas puste unutra i da nam saopšte stanje, iščekivanje najgoreg, a nadanje najboljem i tako 4 i po meseca. Da je div, Emilija je pokazala odmah! Uspela je da se izbori sa infekcijom i da počne da jede već drugi dan po prijemu u bolnicu i to, verovali ili ne, ceo 1 mililitar mleka. Svakim danom je napredovala, jela, dobijala na gramaži (kilaža nam je još uvek bila misaona imenica), posle dve nedelje je konačno i oči otvorila. Opet sreća, opet suze radosnice. Ali, nažalost, kratko je trajalo uzbuđenje. Uoči dočeka Nove godine, saopšteno nam je da je Emilija u kritičnom stanju, da se infekcija velikom brzinom širi, da je u pitanju sepsa… Videti dete koje je preko noći kaliralo za 100 grama, modro, sedirano, jedva živo, bio je čini mi se i veći udarac od onog početnog… Taman smo se navikli na njeno postojanje, mazili je svakodnevno i uživali svakom njenom pokretu, a onda odjednom, ona životno ugrožena. Molili smo se svakodnevno da i ovu bitku dobije i da ostane sa nama.

Nakon 3 dana stanje se stabilizovalo, Emilija je opet bila dobro! Nedugo posle toga, skinuta je sa respiratora, bez problema je disala samostalno, uz potporu kiseonika u inkubatoru, u kojem je ostala dugih 3 i po meseca. Početkom februara, premeštena je na odeljenje polunitenzivne nege. Nemojte misliti da se tu priča završava. Naime, tada je u Srbiji proglašena epidemija morbila i zabranjene su posete u zdravstvenim ustanovama, samim tim i na Institutu za neonatologiju. Mesec i po dana nijednom nismo videli Emiliju. Informacije o njenom zdravstvenom stanju smo dobijali samo telefonskim putem, svaki dan oko 12 časova, kada bi nam medicinske sestre saopštile da li je stanje stabilno i koja je trenutna težina deteta. Sad smo već bili na kilaži. 

Prestanak zabrane poseta i moja sreća kada sam videla dete, koje sam jedva prepoznala u odnosu na prethodno viđenje, verujte, neopisivi su. Emilija je prebačena u krevetac jer je, kako doktorka kaže, bila izuzetno nemirna u inkubatoru, pa su morali da je izvade. Da, da, već tada je pokazala svoj karakter. Dve nedelje sam bila sa njom, učila je da jede na flašicu, učili su mene da je okupam i dam joj terapiju, jer držanje deteta od dva kilograma stvarno mora da se uči. 

26.04.2018. godine je ujedno najsrećniji i najstresniji dan u našem životu – Emilijin otpust dan. Posle 4 i po meseca borbe, ona konačno dolazi kući! Neizmerna radost, ali i strah, gomila pitanja koja sami sebi postavljamo, da li ćemo mi znati šta bi trebalo da radimo i kako, da li će ona disati sama, da li smemo zaspati iako ona spava itd. Mesecima kasnije smo se opustili i počeli da uživamo.

Kontrole su se nizale, očni lekar jednom nedeljno, dijagnoza retinopatija 3+, fizijatar, neurolog, pedijatar, hirurg, ultrazvuk mozga, skrining sluha… Niko nije davao prognoze, a ni mnogo nade da za povoljan ishod, ali mi smo bili pozitivni, verovali smo u naše dete, u naše čudo i čudo se i desilo. Emilija je danas zdrava, vesela devojčica, bez dijagnoza! Kao podsetnik na sve što je preživela i pobedila, ostale su joj samo naočare, koje su simbol divovske borbe. 

 

Krvarenje na mozgu 4. stepena (viši stepen ne postoji), sve infekcije, retinopatiju, promenljivi mišićni tonus i niz drugih dijagnoza, uspešno je pobedila naša divica i tako pokazala i nama i svetu da su čuda moguća ako u njih veruješ dovoljno!