Male bebe i čudne mame

Kada sam nedavno otišla u posetu kod prijateljice koja je pre samo nekoliko meseci postala majka na moje pitanje „Kako si?” ona mi je odgovorila „Pa ne znam šta da ti kažem, kako koji dan”. Upravo taj njen odgovor me je podsetio na ne tako davan period kada sam ja po prvi put postala majka.

Nekoliko meseci iščekivanja da na testu za trudnoću vidimo dve linije, a onda devet da konačno upoznamo plod naše ljubavi. Na fizičke promene u trudnoći kao što su gojenje, mučnine, strije, otečenost ruku i nogu su nas upozoravali lekari koji su nam vodili trudnoću, ali na neke druge promene smo često nepripremljeni pogotovo ako je prvo dete u pitanju. Zato odmah na početku moram da citiram Jelicu Greganović, poznatu blogerku o roditeljstvu, kada kaže „Da voziš auto moraš da polažeš ispit, a da ti daju čoveka u ruke i da ga gajiš ne treba ti ništa, nema teorije, samo usputno učenje u praksi”.

U bolnici sve to nekako drugačije izgleda. I u bolnicama u Srbiji se već desetak godina primenjuje bebi frendli program i bebe su konstantno uz majku. Međutim, tu je pomoć svake vrste, dođe sestra i namesti bebu za podoj, pomogne ti da ustaneš iz kreveta, servirka donese tri obroka i dve užine. A onda dođeš kući i prvih nekoliko dana tata je tu pošto je uzeo godišnji odmor da bude uz svog naslednika, ali ipak jednog dana mora da se vrati na posao i beba i mama ostaju sami.

Buđenje je, naravno u ranim jutarnjim satima, onda podoj i beba nastavlja svoju malu dremku. Nije vam svejedno da ostajete prvi put sami, još uvek ste u stanju da zaplačete čak i zbog kvake na vratima, iscrpljeni ste zbog čestih noćnih buđenja i rana vas još pomalo zateže. Ali morate…

I dok beba drema vi obavljate jutarnju toaletu, doručkujete i na skoro svaki zalogaj virite u sobu da se beba ne probudi ili da jednostavno proverite da li diše. I taman kada ste seli da popijete kafu iz spavaće sobe dopire zvuk plača. I dok tako u pauzama podoja i bebinih dremki kuvate ručak, perete veš, peglate i obavljate druge kućne poslove zove vas mama, tetka, svekrva sa samo jednim pitanjem „a šta radi beba?”. Pa šta može da radi beba koja ima manje od mesec dana no samo da spava, jede i kaki. I retko ko se seti da pita vas kako ste i šta radite, a vi biste tako slatko pričali i o nekim drugim stvarima, a ne samo o tome pre koliko vremena je beba jela, koliko je trajao podoj, da li je kakila, da li je kakica zlatno žuta ili ne daj Bože zelena… Pije vam se kafa, priča vam se o nekim drugim stvarima, o omiljenoj seriji, o novoj knjizi vašeg omiljenog pisca, ali vam se čini da niko ne želi da priča o tome već samo o bebi i ponekad imate utisak da vas prijatelji koji nemaju decu izbegavaju.

Čini vam se da vam je svaki dan isti, kao preslikan, nestrpljivo iščekujete tatu da dođe sa posla kako bi pričuvao bebu da se vi opustite u toploj kupki i slično. I to tako traje čini vam se prvih meseci predugo, ali onda beba ulazi u različite faze odrastanja, počinje da jede nemlečnu hranu, da sedi, da ustaje, da šeta uz nameštaj, da izgovara prve reči… I  tako dođe i prvi rođendan. Dok duvate svećicu imate utisak kao da ste koliko juče ujutru spremali torbu za porodilište nesvesni toga koliko su prvi meseci sa novim članom porodice bili pomalo čudni.

Radujete se novoj bebi koja dolazi za nekoliko meseci ili ohrabrujete sebe i supruga da proširite porodicu za još jednog člana. Ohrabrujete svoje prijateljice i rođake koje su u drugom stanju.

Da, čudne smo mi mame i u tome je naša najveća draž.