Velika očekivanja

Malo pre isteka devetog radnog sata „uhvatim krivinu” i požurim na event. Usput sam razmišljao kako može da izgleda prizor u kom Luka radi nešto što je predviđeno ili šta je dogovoreno, a da to nije klopanje. Mali bandit ima dve godine i četiri meseca i trenutno je u nekoj „NE” fazi. 
 

„Jel gotova noša?”, „Hoćeš da crtamo?”, „Jel si gladan?”, „Hajde da piješ mleko?”, „Hoćemo u šetnju?”  na sva navedena pitanja Luka ima jedan odgovor: „Ne!” Još ranije smo utvrdili njegov karakter apsolutne neposlušnosti i beskonačnu kreativnost pravljenja frke. Trenutna faza samo sve dodatno komplikuje.
 

Dok sam vozio, detektovao sam još jedno novo osećanje za mene. Nisam siguran kako bih ga definisao. Neka trema, očekivanje. Shvatio sam da razmišljam o tome kako će se Luka snaći, tačnije hoće li mu prijati cela avantura. Podsetio sam se priredbe na kojoj sam pre par godina gledao Vukašina, Lukinog brata od tetke, sina Anine rođene sestre. Na tu sam priredbu došao „knap” i zatekao nekoliko roditelja koji su plakali ispred sobe u kojoj se odvijala priredba i nekoliko njih na mestu događaja koji su se ozbiljno borili sa suzama. Pričam naravno o suzama iz kategorije „radosnica”. Vukašin je na toj priredbi bio čaroban. Nekako se borio sa stihovima recitacije, ali je refren vikao iz sveg glasa. Sve je bilo beskonačno simpatično, a posebno to što je refren glasio: „Velika sam, velika…” (Jovan Jovanović Zmaj, „Sad je već velika” – prim. aut.) Anina sestra Marija je bila jedna od onih koju su uspevali da savladaju suze, a Ana još uvek čuva snimak u telefonu.
 

Stižem ispred vrtića u 17:02. Broj parkiranih vozila je bio osam puta veći od onoga što su performanse ulice mogle da podnesu. Krajolik je izgledao kao kada armije, onih što za jedan sendvič i sok, „spontano” obilaze predizborne skupove.
 

Reći ću vam da se trema pojačavala dok sam ulazio u vrtić. Gužva, komešanje, neka posebna atmosfera i dok sam se približavao sobi čujem poznati glas. Luka. Plače. Ana je držala Viktora u naručju, a Luka je bio kod Ivane (devojka koja dolazi po Luku u vrtić) potpuno uplakan. U narednih par sekundi od Ane saznajem da se jednostavno rasplakao, legao je negde po strani na neki urolani tepih i tek tako počeo da plače.

Imam tremu

Dok sam ja pokušavao da mu se obratim i da ga utešim, da saznam šta je bilo, priredba je počela. Na repertoaru su se našli hitovi: „Najlepša mama na svetu, „Mama Kukunka i tata Taranta” i još jedna. Među izvođačima je bilo dece koja su zevala, sedela razgoračenih očiju, neki su ustajali i šetali, neki su plakali sedeći na „bini”, neki su stvarno i pevali, a moj Luka je drečao u mojim rukama. Pre kraja priredbe smo shvatili da bi svako ostajanje produžavalo agoniju. Luka je imao performans u svojoj režiji i mi smo napustili event. Šta uradi trema od čoveka! Mi smo „Mamu Kukunku” vežbali odavno, nemajući pojma da je baš ona na repertoaru. Naša izvedba je stvarno solidna, ali ništa od talenta nismo podelili sa auditorijumom. Tako je prošla naša prva priredba. 

PS: naslov bloga je ukraden naslov jednog sjajnog filma. U mom slučaju nisu bila velika očekivanja ali verovatno neka jesu. A možda i nisu jer bih izneverena očekivanja (ma koliko mala bila) morao definisati kao razočarenjem, a sigurno da nisam razočaran… 

Neke stvari u roditeljstvu se ne mogu opisati ili ih ja ne umem opisati… eto iskren sam…